Blago

- Tata, znaš koje je blago još bolje od običnog blaga?

- Koje?

- Čokoladno blago. Čokoladno blago je bolje od običnog blaga.

Aforizam za danas

Neuspela laž govori više od istine.

Okej, sine…

Spremamo se za more.
Između ostalog, to podrazumeva i šišanje.

Specijalizovani dečji frizer – sa igračkama rasutim po salonu i šarenim stolicama u oblicima – ne radi. Godišnji odmor.

Sedimo kod standardnog frizera, čekamo red. Na stolici je jedan veći dečak, posle njega je na redu jedan nešto manji, pa tek onda onaj najmanji, moj četvorodogišnji sin. Tu je i jedna mama, ova dvojica su njeni. Ona se ne šiša.

Dosadno je.

- Ali ja ne volim da se šišam – kaže najmanji.
- Daj ne lupetaj, nije to mamina mašinica sa pijace, to je prava mašinica i prava frizerka, ništa neće da te grebe.
- Ali hoće.
- A ova frizerka je jako dobra frizerka, ona će jako brzo da te ošiša.
- Ne lupetaj tata gluposti, nijedna frizerka ne šiša brzo.

Prisutni se smeškaju.

- Sine, kako to razgovaraš sa tatom, kažeš mi da lupetam gluposti. Sad će svi oni misliti da si ti bezobrazan, a ti si u stvari dobar.
- Ali sad su oni čuli kad si ti rekao da sam dobar, pa će znati.

Šta reći?

- Okej, sine.

Neka bebe ne znaju za krizu!

Ima i ovde o tome.

Plivanje i reciklaža

Sremska Mitrovica. Prepodnevna zabava na plaži.

Pesak, deca, lupanje, lopta.

Lopta ode u dubinu. Naš četvorogodišnjak se zatrči, i pravo u dubinu.

Gutanje vode, sekund batrganja, mama ga vadi napolje.

- Gde ćeš ti, bre?

- Po loptu!

- Pa u dubinu?

- Hteo sam da plivam, ali se ništa nije dešavalo!

—-

Sremska Mitrovica. Popodnevna šetnja gradom.

- Mama?

- Molim, sine?

- Šta se ovde reciklira?

- Molim?

- Šta se ovde recikrila, reci… reciklira?

- Gde sine?

- Pa ovde? Tu.

- Zašto misliš da se ovde nešto reciklira?

- Pa vidi znak!

- Kakav znak?

- Evo ovaj tamo.

(pokazuje)

- A joj, sine, to je saobraćajni znak za kružni tok.

Sremska Mitrovica. Prepodnevna zabava na plaži.

Sada se konačno, posle junskog igranja u pesku, može i u vodu.

Dakle: sunce, cika, kupanje, lopta.

Lopta ode predaleko. Naš četvorogodišnjak se zatrči, i pravo u dubinu.

Gutanje vode, sekund batrganja, mama ga vadi napolje.

- Gde ćeš ti, bre?

- Po loptu!

- Pa u dubinu?

- Hteo sam da plivam, ali se ništa nije dešavalo!

******* *

Sremska Mitrovica. Popodnevna šetnja gradom.

- Mama?

- Molim, sine?

- Šta se ovde reciklira?

- Molim?

- Šta se ovde recikrila, reci… reciklira?

- Gde sine?

- Pa ovde? Tu.

- Zašto misliš da se ovde nešto reciklira?

- Pa vidi znak!

- Kakav znak?

- Evo ovaj tamo.

(pokazuje)

- A joj, sine, to je saobraćajni znak za kružni tok…

Laž i šala

Sinoć, pred spavanje.

- Tata?
- Molim, sine?
- Laž i šala je slično.
- Jeste, sine. Stvarno je slično.
- Kako je slično?
- Pa slično je, eto, vidiš da si i sam znao.
- Ali kaži mi kako je slično.
- Na primer… Neki dečak u vrtiću pere ruke, pa pokvasi pantalone. Na primer, on onda ode kod vaspitačice i kaže: „Vaspitačice, ja sam se upiškio!“
Mališa se već smeje.
- A ona?
- Ona kaže: „Jaoj, vidi, stvarno si se upiškio, vidi kako su ti mokre pantalone!“ A on onda kaže: „Šalim se, nisam se upiškio, to sam pokvasio kad sam prao ruke“! A vaspitačica kaže: „Hej, vidi stvarno, pa ti se to samo šališ sa mnom!“
- A laganje?
- Na primer… Neki dečak se u vrtiću upiški u pantalone. Vaspitačica ga vidi, i kaže: „Jaoj, vidi, ti si se upiškio, vidi kako su ti mokre pantalone! Pa zašto si se upiškio!?“
- A on? – dete ozbiljno, zna da nije šala.
- A on onda kaže: „Nisam se upiškio, to sam pokvasio kad sam prao ruke“!
- E to je onda laž!
- Jeste, to je onda laž.
- Laž i šala je slično.
- Jeste, sine. Stvarno je slično.

Par crtica za danas

(slušajući izvesnu muziku)

Agresija i depresija se uvek dobro prodaju.

(u kuhinji)

Licemerno je gledati da li je čista čaša u koju sipaš kolu.

Aforizam za danas

Od govneta ne možeš napraviti pitu,

ali se zato usput s govnetom možeš lepo poigrati.

Sunčane naočare

Dete je dobilo svoje prve sunčane naočare u životu. Pre toga, naravno, klinja se igrao sa maminim (tata nema svoje, imao bi al’ smetaju mu očima). Kroz tu igru, dete je sunčane naočare shvatilo kao nešto što se nosi po kući, pred ogledalom i paradirajući hodnikom ogrnut u peškir ili kuhinjsku krpu, obavezno sa nečim na glavi – takođe kuhinjskom krpom na primer.

Pošto je konačno došlo leto, a nema nikakvog razloga da ne idemo na plažu, a ni da žmirkamo na sladolede i kokice, četvorogodišnak je dobio svoje prave sunčane naočare. Prikladne. Plavi ram na kamiončiće i automobilčiće. Oduševljen, odmah je otišao u kuhinju po par krpa.

Nešto kasnije, isti dan.

- Idemo na sladoled, sine. Stavi naočare.

- Ali tata – dete će u čudu – Zašto da stavim sunčane naočare?

- Pa idemo napolje. Da ti ne smeta sunce, sine. Zato služe sunčane naočare.

- Ali meni će se svi..mene će svi… Rugaće mi se.

Jedva shvatim.

- Neće, sine, neće ti se niko rugati. Nisu sunčane naočare za ruganje. Neko bi ti se rugao kad bi izašao sa krpom na glavi, kad bi obukao pantalone naopako, ili kad bi išao upiškan, ali sunčane naočare su lepe i nose ih i deca i ljudi. A tvoje su baš lepe, i svi će reći „Jao vidi kako lepe sunčane naočare ima onaj dečak!

Krenusmo. Stojimo u prodavnici, čekamo red da platimo hleb i mleko i sladolede. Mališa se mota oko nogu nestrpljivih ljudi, mali je, ispod svačijeg pogleda. Vidim da je sav indisponiran.

- Šta je bilo sine?

- Ali mene niko ne gleda. Niko me ni ne gleda.

- Pa dobro, ne vide te ljudi. Ne idu baš svi ljudi u prodavnicu da gledaju ko ima kakve sunčane naočare, sine.  Čekaj da vidiš šta će ti reći prodavačica kad stignemo na red, ona će sigurno nešto reći.

Tako, naravno, i bi.

- Ajao, ala ti imaš dobre sunčane naočare!

Sad je sve na svom mestu. Ponosni mališa stoji kao ukopan, naglašena ozbiljnost na usnama, pogled skriven u tami. Čak i ne čeprka po slatkišima postavljenim nisko kod kase (da deca mogu da dohvate sama, pa da roditelji ne mogu da se odbrane dok su zauzeti oko plaćanja, a i da im bude neprijatno da se natežu i grde ih dok ceo red nestrpljivih gleda i čeka). Prodavačica nastavlja.

- Hoćeš mi dati malo da ih ja nosim, dan-dva?

- Neću, ali… – dete se okreće meni – Tata, kad budemo išli tamo opet kod doktorice, podseti me da kupimo njoj jedne.

- Važi sine, okej, nema problema, ali ne znam kad ćemo opet ići tamo.

Prodavačica me gleda, kao da se izvinjava. Očekivala je „neću“ i gotovo.

Pošto je dobio svoj ego-boost, a rešio je i problem, moj sin sada već čeprka po slatkišima. Koristim priliku, kažem joj:

- Neće zaboraviti.

- Stvarno?

- Nema šanse.

Žena shvata da je napravila problem. Zamišlja mog sina kako se negde dernja da kupimo njoj dečje sunčane naočare, a ja ga valjda bijem ili vučem napolje za uvo.

- Pa neka, ako kupite, daću vam pare.

- Ako budemo baš morali, dogovoreno.

Vidim, žena zabrinuto gleda u naočare i pita se jesu li kineske, koliko bi mogle koštati.

Odlazimo.

Naravno da nećemo morati, dete je razumo, zna se šta se mora a šta ne, ali nek dobra prodavačica zapamti kad je četvorogodišnjem detetu tražila naočare na dva dana.

(na slici: tajni agenti Izi i Lora)

Izvod iz uspavljivanja III

(piše: mama)

vooolim teee, jako te volim, najviše na svetu te volim, ovoliko te vooliim, volim te doooo lustera i neba, kao nebo celo toliko te volim, najlepše te volim, kao slatko te volim, najviše te volim, vooooliiiim te……eeeeee……maaaamiceee, jako najjače te ja volim na celom svetu, samo te ja volim, uvek ću ja da te volim najviše……

Kao što rekoh u predhodnim pominjanjima uspavljivanja, imamo problem!

Neće da spava sam, izvoljeva svako veče sa kim će, izvoljeva šta će da mu se priča, peva, šta će on da priča, peva i sl…izvoljeva, baš preteruje.

Mi kao savremeni „attachment“ roditelji nismo nikada ništa silom, i kao, valjda će sve to kad tad doći na svoje…ali malo – malo, jebo ti atačment kada si dva sata (posle sasvim normalnih, uobičajenih i stimulativno-razvojno poželjnih pola sata maženja, pevanja, pričanja i čitanja u krevetu) proveo u mraku bez svoje volje i preke potrebe mučeći i telo i dušu kako bi ostao budan i konačno za taj dan odživeo samo svojih samostalnih par sati! Pre nego što se i sam srušiš negde usput do kreveta…ma, na drvetu bih mogla da spavam posle uobičajenog radnog dana!

…I tako se mi malo malo svađamo: Jovane, spava ti se, ne možeš da gledaš, trljaš oči i kmezav si, opusti se konačno i spaaavaaaaj!

Prevrće se, okreće se, žedan sam, piški mi se, gde mi je igračka, pali lampu, gasi lampu, a da te pitam samo nešto, da te zagrlim, da te poljubim, zagrli me, poljubi me, 100x me poljubi, šezdesetsto puta me poljubi, da ja tebe sto puta poljubim, pokrij me, još sam opet žedan, žulja me kad žmurim, drži mi ruku, mazi me, još ovo, još ono… …beskraj…beskrajni beskraj…

I baš kad sam bila skroz spremna da branim integritet moja dva-tri dragocena noćna sata svim psihološko-pedagoškim dozvoljenim sredstvima, tj. onim koji su se pokazali, kao, iako invazivni, vrlo  uspešni ne ostavljajući pritom trajne i vidljive posledice po ličnost, usledilo je ovo volimte mantranje, shvativši valjda da mu nema više kud…..

I šta sad da pametan roditelj kaže?

Da je dete ‘prefrigano’, da je namazani manipulator, da testira tvoje roditeljske kompetencije k’o da je zla inkarnacija Vigotskog lično, da vidi da li je ljubav prema detetu zaista bezgranična i bezuslovna i kako to u praksi izgleda?

A ko je uopšte rekao da smo nas dvoje pametan roditelj?

(dok dete pred spavanje obavlja svoj ritual zabavljanja na krevetu )

mama: znaš, ja sve nekako živim u uverenju da će on jednog dana ovako samo pasti i zaspati…

tata: misliš, jednog dana ostaviti knjige dok vežba za pismeni iz latinskog i pasti i zaspati…

mama: …loooool…

…vooolim teee, jako te volim, najviše na svetu te volim, ovoliko te vooliim, volim te doooo lustera i neba, kao nebo celo toliko te volim, najlepše te volim, kao slatko te volim, najviše te volim, vooooliiiim te……eeeeee……maaaamiceee, jako najjače te ja volim na celom svetu, samo te ja volim, uvek ću ja da te volim najviše……

Kao što rekoh u predhodnim pominjanjima uspavljivanja, imamo problem!

Neće da spava sam, izvoljeva svako veče sa kim će, izvoljeva šta će da mu se priča, peva, šta će on da priča, peva i sl…izvoljeva, baš preteruje.

Mi kao savremeni „attachment“ roditelji nismo nikada ništa silom, i kao, valjda će sve to kad tad doći na svoje…ali malo – malo, jebo ti atačment kada si dva sata (posle sasvim normalnih, uobičajenih i stimulativno-razvojno poželjnih pola sata maženja, pevanja, pričanja i čitanja u krevetu) proveo u mraku bez svoje volje i preke potrebe mučeći i telo i dušu kako bi ostao budan i konačno za taj dan odživeo samo svojih samostalnih par sati! Pre nego što se i sam srušiš negde usput do kreveta…ma, na drvetu bih mogla da spavam posle uobičajenog radnog dana!

…I tako se mi malo malo svađamo: Jovane, spava ti se, ne možeš da gledaš, trljaš oči i kmezav si, opusti se konačno i spaaavaaaaj!

Prevrće se, okreće se, žedan sam, piški mi se, gde mi je igračka, pali lampu, gasi lampu, a da te pitam samo nešto, da te zagrlim, da te poljubim, zagrli me, poljubi me, 100x me poljubi, šezdesetsto puta me poljubi, da ja tebe sto puta poljubim, pokrij me, još sam opet žedan, žulja me kad žmurim, drži mi ruku, mazi me, još ovo, još ono… …beskraj…beskrajni beskraj...

I baš kad sam bila skroz spremna da branim integritet moja dva-tri dragocena noćna sata svim psihološko-pedagoškim dozvoljenim sredstvima, tj. onim koji su se pokazali, kao, iako invazivni, vrlo uspešni, ne ostavljajući pritom trajne i vidljive posledice po ličnost, usledilo je ovo volimte mantranje, shvativši valjda da mu nema više kud...

I šta sad da pametan roditelj kaže?

Da je dete ‘prefrigano’, da je namazani manipulator, da testira tvoje roditeljske kompetencije k’o da je zla inkarnacija Vigotskog lično, da vidi da li je ljubav prema detetu zaista bezgranična i bezuslovna i kako to u praksi izgleda?

A ko je uopšte rekao da smo nas dvoje pametan roditelj?

 (dok dete, pred spavanje, obavlja svoj ritual zabavljanja na krevetu…)

mama: znaš, ja sve nekako živim u uverenju da će on jednog dana ovako samo pasti i zaspati…

tata: misliš, jednog dana ostaviti knjige dok vežba za pismeni iz latinskog i pasti i zaspati…

mama: …loooool…