Laž i šala

Sinoć, pred spavanje.

- Tata?
- Molim, sine?
- Laž i šala je slično.
- Jeste, sine. Stvarno je slično.
- Kako je slično?
- Pa slično je, eto, vidiš da si i sam znao.
- Ali kaži mi kako je slično.
- Na primer… Neki dečak u vrtiću pere ruke, pa pokvasi pantalone. Na primer, on onda ode kod vaspitačice i kaže: “Vaspitačice, ja sam se upiškio!”
Mališa se već smeje.
- A ona?
- Ona kaže: “Jaoj, vidi, stvarno si se upiškio, vidi kako su ti mokre pantalone!” A on onda kaže: “Šalim se, nisam se upiškio, to sam pokvasio kad sam prao ruke”! A vaspitačica kaže: “Hej, vidi stvarno, pa ti se to samo šališ sa mnom!”
- A laganje?
- Na primer… Neki dečak se u vrtiću upiški u pantalone. Vaspitačica ga vidi, i kaže: “Jaoj, vidi, ti si se upiškio, vidi kako su ti mokre pantalone! Pa zašto si se upiškio!?”
- A on? – dete ozbiljno, zna da nije šala.
- A on onda kaže: “Nisam se upiškio, to sam pokvasio kad sam prao ruke”!
- E to je onda laž!
- Jeste, to je onda laž.
- Laž i šala je slično.
- Jeste, sine. Stvarno je slično.

Par crtica za danas

(slušajući izvesnu muziku)

Agresija i depresija se uvek dobro prodaju.

(u kuhinji)

Licemerno je gledati da li je čista čaša u koju sipaš kokakolu.

Aforizam za danas

Od govneta ne možeš napraviti pitu,

ali se zato usput s govnetom možeš lepo poigrati.

Sunčane naočare

Dete je dobilo svoje prve sunčane naočare u životu. Pre toga, naravno, klinja se igrao sa maminim (tata nema svoje, imao bi al’ smetaju mu očima). Kroz tu igru, dete je sunčane naočare shvatilo kao nešto što se nosi po kući, pred ogledalom i paradirajući hodnikom ogrnut u peškir ili kuhinjsku krpu, obavezno sa nečim na glavi – takođe kuhinjskom krpom na primer.

Pošto je konačno došlo leto, a nema nikakvog razloga da ne idemo na plažu, a ni da žmirkamo na sladolede i kokice, četvorogodišnak je dobio svoje prave sunčane naočare. Prikladne. Plavi ram na kamiončiće i automobilčiće. Oduševljen, odmah je otišao u kuhinju po par krpa.

Nešto kasnije, isti dan.

- Idemo na sladoled, sine. Stavi naočare.

- Ali tata – dete će u čudu – Zašto da stavim sunčane naočare?

- Pa idemo napolje. Da ti ne smeta sunce, sine. Zato služe sunčane naočare.

- Ali meni će se svi..mene će svi… Rugaće mi se.

Jedva shvatim.

- Neće, sine, neće ti se niko rugati. Nisu sunčane naočare za ruganje. Neko bi ti se rugao kad bi izašao sa krpom na glavi, kad bi obukao pantalone naopako, ili kad bi išao upiškan, ali sunčane naočare su lepe i nose ih i deca i ljudi. A tvoje su baš lepe, i svi će reći “Jao vidi kako lepe sunčane naočare ima onaj dečak!

Krenusmo. Stojimo u prodavnici, čekamo red da platimo hleb i mleko i sladolede. Mališa se mota oko nogu nestrpljivih ljudi, mali je, ispod svačijeg pogleda. Vidim da je sav indisponiran.

- Šta je bilo sine?

- Ali mene niko ne gleda. Niko me ni ne gleda.

- Pa dobro, ne vide te ljudi. Ne idu baš svi ljudi u prodavnicu da gledaju ko ima kakve sunčane naočare, sine.  Čekaj da vidiš šta će ti reći prodavačica kad stignemo na red, ona će sigurno nešto reći.

Tako, naravno, i bi.

- Ajao, ala ti imaš dobre sunčane naočare!

Sad je sve na svom mestu. Ponosni mališa stoji kao ukopan, naglašena ozbiljnost na usnama, pogled skriven u tami. Čak i ne čeprka po slatkišima postavljenim nisko kod kase (da deca mogu da dohvate sama, pa da roditelji ne mogu da se odbrane dok su zauzeti oko plaćanja, a i da im bude neprijatno da se natežu i grde ih dok ceo red nestrpljivih gleda i čeka). Prodavačica nastavlja.

- Hoćeš mi dati malo da ih ja nosim, dan-dva?

- Neću, ali… – dete se okreće meni – Tata, kad budemo išli tamo opet kod doktorice, podseti me da kupimo njoj jedne.

- Važi sine, okej, nema problema, ali ne znam kad ćemo opet ići tamo.

Prodavačica me gleda, kao da se izvinjava. Očekivala je “neću” i gotovo.

Pošto je dobio svoj ego-boost, a rešio je i problem, moj sin sada već čeprka po slatkišima. Koristim priliku, kažem joj:

- Neće zaboraviti.

- Stvarno?

- Nema šanse.

Žena shvata da je napravila problem. Zamišlja mog sina kako se negde dernja da kupimo njoj dečje sunčane naočare, a ja ga valjda bijem ili vučem napolje za uvo.

- Pa neka, ako kupite, daću vam pare.

- Ako budemo baš morali, dogovoreno.

Vidim, žena zabrinuto gleda u naočare i pita se jesu li kineske, koliko bi mogle koštati.

Odlazimo.

Naravno da nećemo morati, dete je razumo, zna se šta se mora a šta ne, ali nek dobra prodavačica zapamti kad je četvorogodišnjem detetu tražila naočare na dva dana.

(na slici: tajni agenti Izi i Lora)

Izvod iz uspavljivanja III

(piše: mama)

vooolim teee, jako te volim, najviše na svetu te volim, ovoliko te vooliim, volim te doooo lustera i neba, kao nebo celo toliko te volim, najlepše te volim, kao slatko te volim, najviše te volim, vooooliiiim te……eeeeee……maaaamiceee, jako najjače te ja volim na celom svetu, samo te ja volim, uvek ću ja da te volim najviše……

Kao što rekoh u predhodnim pominjanjima uspavljivanja, imamo problem!

Neće da spava sam, izvoljeva svako veče sa kim će, izvoljeva šta će da mu se priča, peva, šta će on da priča, peva i sl…izvoljeva, baš preteruje.

Mi kao savremeni “attachment” roditelji nismo nikada ništa silom, i kao, valjda će sve to kad tad doći na svoje…ali malo – malo, jebo ti atačment kada si dva sata (posle sasvim normalnih, uobičajenih i stimulativno-razvojno poželjnih pola sata maženja, pevanja, pričanja i čitanja u krevetu) proveo u mraku bez svoje volje i preke potrebe mučeći i telo i dušu kako bi ostao budan i konačno za taj dan odživeo samo svojih samostalnih par sati! Pre nego što se i sam srušiš negde usput do kreveta…ma, na drvetu bih mogla da spavam posle uobičajenog radnog dana!

…I tako se mi malo malo svađamo: Jovane, spava ti se, ne možeš da gledaš, trljaš oči i kmezav si, opusti se konačno i spaaavaaaaj!

Prevrće se, okreće se, žedan sam, piški mi se, gde mi je igračka, pali lampu, gasi lampu, a da te pitam samo nešto, da te zagrlim, da te poljubim, zagrli me, poljubi me, 100x me poljubi, šezdesetsto puta me poljubi, da ja tebe sto puta poljubim, pokrij me, još sam opet žedan, žulja me kad žmurim, drži mi ruku, mazi me, još ovo, još ono… …beskraj…beskrajni beskraj…

I baš kad sam bila skroz spremna da branim integritet moja dva-tri dragocena noćna sata svim psihološko-pedagoškim dozvoljenim sredstvima, tj. onim koji su se pokazali, kao, iako invazivni, vrlo  uspešni ne ostavljajući pritom trajne i vidljive posledice po ličnost, usledilo je ovo volimte mantranje, shvativši valjda da mu nema više kud…..

I šta sad da pametan roditelj kaže?

Da je dete ‘prefrigano’, da je namazani manipulator, da testira tvoje roditeljske kompetencije k’o da je zla inkarnacija Vigotskog lično, da vidi da li je ljubav prema detetu zaista bezgranična i bezuslovna i kako to u praksi izgleda?

A ko je uopšte rekao da smo nas dvoje pametan roditelj?

(dok dete pred spavanje obavlja svoj ritual zabavljanja na krevetu )

mama: znaš, ja sve nekako živim u uverenju da će on jednog dana ovako samo pasti i zaspati…

tata: misliš, jednog dana ostaviti knjige dok vežba za pismeni iz latinskog i pasti i zaspati…

mama: …loooool…

…vooolim teee, jako te volim, najviše na svetu te volim, ovoliko te vooliim, volim te doooo lustera i neba, kao nebo celo toliko te volim, najlepše te volim, kao slatko te volim, najviše te volim, vooooliiiim te……eeeeee……maaaamiceee, jako najjače te ja volim na celom svetu, samo te ja volim, uvek ću ja da te volim najviše……

Kao što rekoh u predhodnim pominjanjima uspavljivanja, imamo problem!

Neće da spava sam, izvoljeva svako veče sa kim će, izvoljeva šta će da mu se priča, peva, šta će on da priča, peva i sl…izvoljeva, baš preteruje.

Mi kao savremeni “attachment” roditelji nismo nikada ništa silom, i kao, valjda će sve to kad tad doći na svoje…ali malo – malo, jebo ti atačment kada si dva sata (posle sasvim normalnih, uobičajenih i stimulativno-razvojno poželjnih pola sata maženja, pevanja, pričanja i čitanja u krevetu) proveo u mraku bez svoje volje i preke potrebe mučeći i telo i dušu kako bi ostao budan i konačno za taj dan odživeo samo svojih samostalnih par sati! Pre nego što se i sam srušiš negde usput do kreveta…ma, na drvetu bih mogla da spavam posle uobičajenog radnog dana!

…I tako se mi malo malo svađamo: Jovane, spava ti se, ne možeš da gledaš, trljaš oči i kmezav si, opusti se konačno i spaaavaaaaj!

Prevrće se, okreće se, žedan sam, piški mi se, gde mi je igračka, pali lampu, gasi lampu, a da te pitam samo nešto, da te zagrlim, da te poljubim, zagrli me, poljubi me, 100x me poljubi, šezdesetsto puta me poljubi, da ja tebe sto puta poljubim, pokrij me, još sam opet žedan, žulja me kad žmurim, drži mi ruku, mazi me, još ovo, još ono… …beskraj…beskrajni beskraj...

I baš kad sam bila skroz spremna da branim integritet moja dva-tri dragocena noćna sata svim psihološko-pedagoškim dozvoljenim sredstvima, tj. onim koji su se pokazali, kao, iako invazivni, vrlo uspešni, ne ostavljajući pritom trajne i vidljive posledice po ličnost, usledilo je ovo volimte mantranje, shvativši valjda da mu nema više kud...

I šta sad da pametan roditelj kaže?

Da je dete ‘prefrigano’, da je namazani manipulator, da testira tvoje roditeljske kompetencije k’o da je zla inkarnacija Vigotskog lično, da vidi da li je ljubav prema detetu zaista bezgranična i bezuslovna i kako to u praksi izgleda?

A ko je uopšte rekao da smo nas dvoje pametan roditelj?

 (dok dete, pred spavanje, obavlja svoj ritual zabavljanja na krevetu…)

mama: znaš, ja sve nekako živim u uverenju da će on jednog dana ovako samo pasti i zaspati…

tata: misliš, jednog dana ostaviti knjige dok vežba za pismeni iz latinskog i pasti i zaspati…

mama: …loooool…

Ovih dana….

ovih dana….

- tata, mama, zašto oni samo ćute

- pa ćute, jovane, ne znam zašto

- oni samo ćute, ceo dan samo ćute, a mi stalno pričamo, ceo dan samo pričamo, zašto mi pričamo?

- imamo šta da pričamo

- a zašto oni nemaju a mi imamo

- zato što smo mi brbljiv svet, eto

- šta je brbljiv

- kad neko stalno nešto priča

- jel kao mi

- da…

- a zašto smo mi brbljivi, a oni nisu

- valjda si do ovog pitanja već mogao da shvatiš…..

…………….

- jesi li spavao danas uopšte u vrtiću

- mmmm, da, da, jesam

- koliko si spavao

- pa …. ne znam tačno

- (formulisaćemo drugačije, dovitljivi roditelji) – a šta si video kad si se probudio danas

- pa….da sav svet ustaje, a neka deca ni ne spavaju

………………………

- ti si jedno malo dosadno govno, molim te pusti me samo da završim ovo…

- zašto si mi kazala da sam malo govno

- zato što te već 10 minuta molim da me pustiš 5 minuta da završim a ti se vereš po meni, slomićeš nam vrat oboma, i da si me pustio već bi bila gotova

- a zašto si mi kazala da sam govno

- o, zato što si dosadan

- onda mi nemoj kazati da sam govno

- dobro neću, izvini, nisi govno ali si dosadan

- ne možeš svom sinu reći da je govno…

- pa kome mogu ako ne mogu svom sinu

- pa nađi neko drugo dete na ulici pa mu kaži: tisimalogovno!  a meni nemoj

……………………………………

- jovane, ne smeš tako da mi otimaš miš i da me guraš sa stolice, pusti me da završim pa ćeš onda ti

- ali pusti me moooolim teeeee, ali ja sam prvi hteo na ‘iternet’

- sačekaj malo, pustiću te

- ali me pusti sad odmah

- ali ne mogu sad odmah

- ali me puuuustiii

- jovane, kad nekog voliš (al udaram nisko) onda ga pustiš da uradi nešto što mora i strpljivo sačekaš da završi, neću dugo, obećala sam ti

- ali ti mene voliš, zato me puuuustiiiii i sačekaj lepo da završim

………………………………..

- ali, mama, meni milica ne da da se ja igram u vrtiću

- kako to misliš ne da ti

- pa ne da mi

- pa kako ti to ne da

- pa stalno dođe pa me grli

- grli te?

- da, ali ona mene stalno grli

- pa da li se ona igra sa drugom decom nekad

- da ali onda dođe i grli me

- i šta kad te zagrli

- ništa onda ode

- pa kad ode ti se igraj

- ali onda opet posle dođe, ona stalno dođe

- pa onda zagrli i ti nju pa se igrajte zajedno, jesi probao da i ti nju zagrliš

- pa….nisam se setio

……………………………………………..

- mama, šta to radiš

- pravim nešto…

- šta to praviš

- dođi da ti šapnem, da to bude naša tajna

- zašto da mi šapneš

- pa da ne čuje tata

- zašto da ne čuje

- pa da mu to posle bude iznenađenje

- kakvo iznenađenje

- takvo da on prvo ne zna šta pravim, pa kad bude gotovo da se iznenadi

- ajde onda mi šapni

- (kolače)

- (mmmm, kolače)

- da, ali nemoj da kažeš tati

- zašto?

- pa sad smo se dogovorili da je to naša tajna, čuvaj tajnu dok ne bude gotovo

….posle 1 minut….

- mama, a kad ću moći da mu kažem

- kad bude gotovo

- a ja želim da mu sad kažem

- izdrži još malo

…..još dva minuta….

- a jel mogu sada da mu kažem

- ne još, još samo malo

- ali ja želim da mu kažem sada

- ali onda to neće biti iznenađenje

…..još dva minuta….

- a mama a ja ću da mu kažem

- nemoj jovane, molim te, još malo

- ali ja neću da mu bude iznenađenje, hoću da mu kažem….

- dobro idi reci mu

- ej, tata, da ti kažem: znaš šta mama pravi

- šta sine

- ej, mama pravi KOLAČE, jel ti sad iznenađenje?!?

….iznenadljivih celih najvećih do sada 5 minuta ničeg drugog do agonije čuvanja tajne prvi put u male najmanje 4 svoje godine….

- tata, mama, zašto oni samo ćute

- pa ćute, jovane, ne znam zašto

- oni samo ćute, ceo dan samo ćute, a mi stalno pričamo, ceo dan samo pričamo, zašto mi pričamo?

- imamo šta da pričamo

- a zašto oni nemaju a mi imamo

- zato što smo mi brbljiv svet, eto

- šta je brbljiv

- kad neko stalno nešto priča

- jel kao mi

- da…

- a zašto smo mi brbljivi, a oni nisu

- valjda si do ovog pitanja već mogao da shvatiš…

~  ………………………………. ~

- jesi li spavao danas uopšte u vrtiću

- mmmm, da, da, jesam

- koliko si spavao

- pa … ne znam tačno

- (formulisaćemo drugačije, dovitljivi roditelji) – a šta si video kad si se probudio danas

- pa…da sav svet ustaje, a neka deca ni ne spavaju

~  ………………………………. ~

- ti si jedno malo dosadno govno, molim te pusti me samo da završim ovo…

- zašto si mi kazala da sam malo govno

- zato što te već 10 minuta molim da me pustiš 5 minuta da završim a ti se vereš po meni, slomićeš nam vrat oboma, i da si me pustio već bi bila gotova

- a zašto si mi kazala da sam govno

- o, zato što si dosadan

- onda mi nemoj kazati da sam govno

- dobro neću, izvini, nisi govno ali si dosadan

- ne možeš svom sinu reći da je govno…

- pa kome mogu ako ne mogu svom sinu

- pa nađi neko drugo dete na ulici pa mu kaži: tisimalogovno!  a meni nemoj

~  ………………………………. ~

- jovane, ne smeš tako da mi otimaš miša i da me guraš sa stolice, pusti me da završim pa ćeš onda ti

- ali pusti me moooolim teeeee, ali ja sam prvi hteo na iternet

- sačekaj malo, pustiću te

- ali me pusti sad odmah

- ali ne mogu sad odmah

- ali me puuuustiii

- jovane, kad nekog voliš (al udaram nisko) onda ga pustiš da uradi nešto što mora i strpljivo sačekaš da završi, neću dugo, obećala sam ti

- ali ti mene voliš, zato me puuuustiiiii i sačekaj lepo da završim

~  ………………………………. ~

- ali, mama, meni milica ne da da se ja igram u vrtiću

- kako to misliš ne da ti

- pa ne da mi

- pa kako ti to ne da

- pa stalno dođe pa me grli

- grli te?

- da, ali ona mene stalno grli

- pa da li se ona igra sa drugom decom nekad

- da ali onda dođe i grli me

- i šta kad te zagrli

- ništa onda ode

- pa kad ode ti se igraj

- ali onda opet posle dođe, ona stalno dođe

- pa onda zagrli i ti nju pa se igrajte zajedno, jesi probao da i ti nju zagrliš

- pa…nisam se setio

~  ………………………………. ~

- mama, šta to radiš

- pravim nešto…

- šta to praviš

- dođi da ti šapnem, da to bude naša tajna

- zašto da mi šapneš

- pa da ne čuje tata

- zašto da ne čuje

- pa da mu to posle bude iznenađenje

- kakvo iznenađenje

- takvo da on prvo ne zna šta pravim, pa kad bude gotovo da se iznenadi

- ajde onda mi šapni

- (kolače)

- (mmmm, kolače)

- da, ali nemoj da kažeš tati

- zašto?

- pa sad smo se dogovorili da je to naša tajna, čuvaj tajnu dok ne bude gotovo

…posle 1 minut…

- mama, a kad ću moći da mu kažem

- kad bude gotovo

- a ja želim da mu sad kažem

- izdrži još malo

……još dva minuta……

- a jel mogu sada da mu kažem

- ne još, još samo malo

- ali ja želim da mu kažem sada

- ali onda to neće biti iznenađenje

…….još dva minuta……

- a mama a ja ću da mu kažem

- nemoj jovane, molim te, još malo

- ali ja neću da mu bude iznenađenje, hoću da mu kažem…

- dobro idi reci mu

- ej, tata, da ti kažem: znaš šta mama pravi

- šta sine

- ej, mama pravi KOLAČE, jel ti sad iznenađenje?!?

…iznenadljivih najvećih do sada celih 5 minuta ničeg drugog do agonije čuvanja tajne prvi put u male najmanje 4 svoje godine…

Vaistinu

Farbali jaja zajedničkim snagama mama i sin.  

Jaje koje zauzima centralno mesto ofarbalo je dete, potpuno samo.

S predumišljajem ili ne, simbolično svakako, jaje ima boginje.

I tako vaskrsnusmo svi posle onih svih zamarajućih preležavajućih bolesti.

Vaistinu i vama.

Šarlahtan

Na ovom blogu nismo dugo ništa napisali – s razlogom.

Stručnjacima za infektivne bolesti, virusologiju i mikrobiologiju uopšte, kao i roditeljima, odavno je poznato da je najveća i najaktivnija biohemijska laboratorija – predškolska ustanova.

Dete je prvo zapatilo šarlah. Povraćanje, zadah, groznica, buncanje, grizast osip, malinast jezik – boja neverovatna, neprirodna, kao da je žvakao flomaster.

Pomahnitalu temperaturu smo skidali svim raspoloživim preporučenim sredstvima, onda nekim manje preporučenim, onda sirovim krompirićima u čarapama, pa tuširanjem, pa oblozima punim kukuriznog brašna natopljenog domaćim sirćetom, zatim trljanjem rakijom, alkoholom, pa je bila i komšinica koja ga je mazala sirovim belancetom po koži na kojoj se isto u roku od minut ispeklo i prepeklo, mogao ga je jesti kome je bilo do jela tako u pola noći sa detetom vrelim kao rani jutarnji burek u januaru.

Mi smo, s ponosom tvrdim, moderni roditelji, medicinski vrlo obrazovani, lišeni predrasuda naših starih ali otvorenog uma itd, i ne kažem ni ovo ni ono, ali to s belancetom mu je najviše pomoglo.

Naravno, u međuvremenu su učinili svoje i jedan bris i dva boca u prstić i pet puta toliko inekcija u debelo meso malog šarlahtana. Negde oko pete inekcije, ćudljivi penicilin se zaglavio u igli. Tri puta ju je dobio. Sutradan se jadničak drao kao da mu je prvi put.

- Šta je sad, šta ti je – reče sestra – Pa ti znaš kako ja to nežno i polako…

- Neću polako! – odbrusio je šarlahtan – Brzo, hoću brzo!

Sad, da zlo ne ode bez pozdrava, mi smo sve te inekcije i preglede obavljali u Izolaciji – tamo gde se okupljaju deca sa trenutno popularnim zaraznim bolestima. U to vreme su hit u vrtićima bile još i ovčije boginje, grip i neki stomačni virus.

Šarlahtan je, posle deset dana jakih antibiotika, kvalitetno ozdravio, ali je imunitet ostavio negde usput. Bio je zdrav dva do tri dana, kad se groznica odjednom vratila, a jezik potpuno pobeleo. U nedostatku bolje reči, reći ćemo: uplašili smo se. Hitna analiza posle još jednog boca u prstić je pokazala da je veoma veoma bolestan od nečega, a dežurna doktorica nam je objasnila da dete ima sor – gljivičnu infekciju grla (otud belo) koja je normalna posle jake antibiotske terapije.

Ipak je to bilo olakšanje. Muljali smo neki gel u ustima, i brzo je sve prošlo. Dete je čak volelo taj gel koji je tako mirisao na pomorandže da sam jedva odoleo ideji da ono što je ostalo namažem na palačinke.

Došao je i taj dan, ponedeljak, kad je dete posle dugo vremena trebalo da opet krene u vrtić. Doktorka je jedva pristala da nam da potvrdu, savetovala nas da izbegavamo druženje…zbog oslabljenog imuniteta. Tog vikenda smo išli i u luna park, vodili smo i babu, vozili se u autićima i vozićima, penjali na tobogan, jeli kokice… Ipak, nešto nije bilo u redu. Dete je od svog omiljenog tobogana brzo odustalo, kao da se odjednom plaši, kao da nema snage. A spustio se do tada stotine puta.

Uveče smo primetili i jednu čudnu malu bobuljicu, negde oko uva. Pregledali smo ga – ništa. Ne mogu to biti boginje, tešili smo se – jedna jedina, na glavi, bez temperature. Nema nikakve logike. I gde ih je mogao dobiti?

Posle lepo prospavane noći, veselo dete je ujutro otišlo u vrtić. Uveče je dobio temperaturu, a do ujutro je već bio Leopard. Ovčiji leopard. Varičele je pokupio u izolaciji, pre dvadesetak dana, kad je krenuo sa inekcijama. Toliko im i treba, taj period se među roditeljima i infektolozima popularno naziva inkubacija.

Neka, i treba to sve da preleži dok je mali. Da, svakako. Treba. Dobro je to. Odlično je, odlično. Još i jedno za drugim – pa to je sjajno. Posle je miran. I tako dalje.

NAPOMENA: Opcija komentarisanja nek vam posluži za sva pitanja u vezi skidanja uporne temperature, ishrane koja jača imunitet ili bilo čega u vezi šarlaha, gljivičnih infekcija, nege kod ovčijih boginja (vodenih kožica, varičela, varicella zoster virusa, herpes zostera…). Dosta toga ćemo znati.

Februarske radosti

Padanje nikad nije bilo zabavnije

A i nema krpelja, stakla, prašine...

Šargarepu možeš i od kuće da poneseš, a kamenčića i trave za oči uvek možeš da iščeprkaš...

Od snega mogu jako lepo da se umese ruke...

...ili kuvarska kapa

...da nam Sneško bude lep, a i da ne nazebe.

A ako je baš previše hladno, uvek su tu igraonica i MOJA KUMICA

Pa se mi i u februaru brčkamo...

ja i moja kumica na koju sam ponosan, a i ona na mene

Ne može nam februar ništa. Ništa nam ne može.

Izvod iz uspavljivanja 2: “Biće i od tebe pisac…”

(piše: mama)

Uspavljivanje ovog deteta nikad nije bilo brzo i jednostavno (ta tema zaslužuje posebnu priliku). Već neko vreme, uspavljivanje uglavnom teče tako što mu se prvo nešto pročita, a onda – tata priča.

Najlepše je to što tata ne priča obične priče, one koje svi znamo. Tata priča sasvim nove, još nikad ispričane priče, nastale u njegovoj glavi na licu mesta. Dete se uporno bori za svaki trenutak budnog stanja i usred tatinih pokušaja da kulminacija ne bude preterano uzbudljiva, poviče s vremena na vreme: “Kad odjednom!” tražeći novu avanturu junaka.

Međutim, vremenom je i to prevaziđeno…

Sada, malo se nešto pročita, a potom sledi detaljan brifing, npr: pričaj mi tata o malom medvediću koji je mnogo psovao i išao u vrtić i svi su ga grdili i niko nije hteo sa njim da se druži i onda je prestao da psuje i bio je dobar, pričaj mi to, pričaj, pričaj, pričaj! (pomenuto već u nekom od postova).
I tako je i to trajalo… jedno vreme.

Kad odjednom! Novi momenat se pojavio u potpuno neočekivanom obliku:

“Ćuti, sad ti ja pričam priču! “

I tako se desilo,  posle početnog maminog oduševljenja (”Malo moje pametno, biće i od tebe pisac!”) ono što sam sinoć zapisala, od reči do reči:

- Bio jednom jedan siledžija…

(…iz blaženog osmeha, na korak do užasa!)

- Čekaj malo, šta ti je siledžija?
- Pa ćuti kad sam ti rekao, sad ja pričam.
- Pa i ti mene tako prekineš kad ne znaš šta nešto znači!
- A ti mene ne možeš!
- Ajde, izvini (užas na “stend baju”)

- I taj siledžija je živeo sa jednom balerinom i stalno je gurao i udarao!

(užas majke u krešendu)

- …a ona je htela da se preseli negde…
- E sad stani! kao prvo šta je to siledžija?
- To je neki što stalno gura, udara i baca.

(aha, shvatih da je objašnjenje sveže, iz vrtića)

- A šta je balerina?
- Balerina je devojka koja ima ovako selu…

(često izmisli neku reč za nešto što ne zna kako se zove)

- Šta ti je “sela”?
- To je ovako kapa i kosa, jako, jako dugačka kosa… (nek mu bude)
- Aha, a zašto je siledžija nju gurao?
- Zato što je ne voli i zato što je ona devojka i nežna je, a ona je rekla: idem kod preselija…
- A šta je “preselija”?
- Pa da se preseli, to je livada, livada sa kravama.

(shvatam u hodu da je genetika veće čudo nego što svi mi mislimo, ne samo da ima maštu na tatu, već i – garantovano – urođeno nepostojanje uviđanja u mogućnost odgovora “ne znam”)

- Pa šta je htela balerina na livadi sa kravama?
- Da pije mleko.

(o, bože, zovem tatu, pitam jel on čuo ovo? pogledavam ga krajičkom oka i čekam reakciju. tata za trenutak izdigne obrve, tek da mi pokaže da je razmislio o tome, a potom me uverava da su to fragmenti neke priče koju nije dobro upamtio)

Proveravam za svaki slučaj:

- Ko ti je pričao tu priču?
- Niko

(hm…obično ne laže)

- Gde si video tu priču? (pokušavam drugim terminima)
- Nigde.
- Da li ste gledali neki crtani film o balerini? (ne odustajem)
- Nismo.
- Jel ti možda baba pričala o tome? (udaram i nisko ako treba)
- Pa nijeee.
- Pa otkud onda znaš za siledžiju?
- Pa Goca je rekla! (vaspitačica)
- Kome je rekla?
- Marku. (dečak iz grupe)
- Znači Marko baca igračke i gura vas?
- Pa da.

(dobro, razjasnili smo bar nešto)

- A gde si čuo onda o balerini i siledžiji? (uporna majka)
- Pa sam sam ti to ispričao, jesam ti rekao već!

(šta li je povezao, sam bog zna, no ne mogah ništa drugo izvući. bar smo razjasnili da je siledžija nešto ružno)

Pošto mi je uredno ispričao priču (nije bilo dalje od ovoga, nadamo se da se balerina preselila i popila mleko), okrenuo se mirno na drugu stranu i zažmurio.

Kad je zaspao i šta je mislio i sanjao – nisam sigurna da je potrebno da znam.