Da je Jovan znao da ćemo ići u Beograd kod kuma, teško da bi tog jutra imao strpljenja da sedi na noni i igra se stavljanja peškira na glavu. Verovatno bi se zalepio na izlazna vrata i cikao: Aimo! Aide!!! Jer putovanje obožava.
Čisto zbog toga što je nama velikima dosadno truckati se, prvo smo ga kroz prozor malo učili o Vojvodini, pa je onda dobio svoj omiljeni sok na slamčicu, da bi na kraju, zbog količine novih informacija, dobio i masažu glave – da se informacije slegnu.
Srećom, bila je nedelja, ali svejedno: kako smo ušli u gradski autobus sa pet torbi, kolicima i sinom – ne pitajte. Mališa je odmah prepoznao bus kao mnogo uzbudljivije okruženje od voza: smeškao se redom ljudima, pokazivao prstom na njih i cikao. Uskoro su svi gledali u njega, a on se raspalio: slao je poljupce u krug, imitirao kola, cerekao se…
Kad je video kuma, sreći nije bilo kraja. Što bi kum rekao: „Ehej, ko to mene voli do imbecilnosti?“
Putnike je dočekao ručak, a brbljivac se žalio kumu kako mu je mama celim putem radila o glavi.
Malo je pročačkao zube (olovkom, na taju – ne zato što taja to isto radi, već što je budući pisac), a kum je konačno izvadio svoje igračke…
Ubrzo smo se spakovali i krenuli u Mercator. Nas troje i kolica. Kuma smo ostavili da se sabere i razmisli o tome kad će nas opet zvati, pošto dete ne gleda ni mamu ni tatu kad je on tu.
Bus je bio poluprazan i vozio je brzo. Zaspao mi je u krilu, u trenucima dok sam govorio o Institutu za majku i dete i savremenom urbanističkom konceptu Novog Beograda. Ume to taja, i tvrđi orasi su zaspivali u sred tajinih priča. Jedino sam morao da povedem računa da ne budemo preblizu vozača, da ne klone čovek.
Seronja je prespavao šoping, ali sad maminoj sreći nije bilo kraja.
Kad se probudio, šešir mu se jako dopao, mada ga je interesovalo koliko je koštao.
Kum ga je kroz prozor upoznavao sa znamenitostima Zemuna, a zaspali smo kasno, jedva, i usred igre bacakanja po velikom kumovom krevetu.
Sutradan ujutro, kum je morao da ustane ranije nego inače – neko mu se bio uvukao u krevet. U cipelama, naravno.
Taja je otišao na posao, a mama, kum i kumić su špartali po gradu i završavali poslove. Ponedeljak je doneo strahovitu gužvu u prevozu, ali neustrašiva mama je krčila put gurajući kolica ispred sebe i ljubazno se zahvaljujući ljudima što su se sklanjali pred njom kao voda pred Mojsijem. Jer kad si mama, onda si mesija. A kad napolju preti kiša, a u pretrpan bus želi da uđe majka sa malim detetom, sklanjaj se – dobićeš kolicima po zubima.
Jovan nije hteo kod mame, nego je preko kumovog ramena zadirkivao nekog dedu i zavodio jednu slatku devojčicu od oko 25 godina… da bi odjednom, na očigled putnika, počeo sa svojim poznatim kružnim srozavanjem glave i pijanim spuštanjem kapaka. Glava je pala usred igre. Mama je zamolila jednog momka da ga slika.
(Kum: „I taman da devojčici uzmeš broj telefona, ti zaspo!“)
Kući smo se vratili sa (takođe kumom) Mišom njegovim kolima, brzo i udobno.
Bilo je lepo. Ići ćemo opet. To ako nam se kum javi na telefon kad ga budemo zvali da se najavimo, jer čovek je, dakle, ni kriv ni dužan, dva dana proveo sa jednim jako nemirnim dečakom od kojeg je teško odlazio i u toalet.
PS: (vezano za prethodni post) Na polasku u BG smo zaboravili Jovanov šeširić. No, svejedno bi mu kupili drugi – glava šešir očas preraste (samo kod dece, nažalost).
