“Thinking outside the box”, lateralno mišljenje, kreativno bla bla stvaralačko divergentno, ljudi plaćaju silne pare za kurseve i knjige, znoje se na brainstorming seansama prizivajući “the big idea” iz učmalog mozga, uprežu bedne prezrele vijuge otupele od iskustva upregnutog u jednolične šeme svakodnevnice na koju su nam oči, uši, nastavnici i šefovi navikli mozak.
A nekada davno, pre šefova, nastavnika i televizije, dok su oči i ruke bile istraživači a ne izvršitelji a mozak vrhunsko čulo saznanja a ne koordinator neznanja… bilo je drukčije.
Ovaj auto otvara i zatvara haubu kad ga se gura. On ga zove: “auto koji žvaće”
Mali zeka na slici, inače, pliva.
Autić koji vozi autića koji vozi autića.
Ovi autići, inače, sipaju gorivo. U vidu grisina.
Autići razgovaraju.
…
Ako mu kažeš “izvoli”, on kaže hvala. Ako mu kažeš “izvolite”, on kaže “hvalate”.
“Tata, vidi, ja imam glavu koja se pomera! Vidi, tata!” (pomera glavu levo-desno uz zvuk “zzz zzz zzz”)
(neko vreme je tih; niko ga ništa nije pitao; odjednom:) “Mama, pa ne mogu da ne dišem!”
Trči kao blesav u krug po stanu. “Jovane, šta to radiš?”, pitamo ga. “Pa, juri me drugi Jovan! Aaaa! Juri me drugi Jovan!”
“Sine, hoćeš kolač sa bundevom?” “Neću ja kolač sa bundevom. Ja ću, ja ću, kolač s vodom” (grize bundevaru i nateže flašu s vodom)
(gleda nešto što je za velike) “Ja ću to dobiti kad sutra porastem veliki” (gleda nešto što je za bebe) “A to ću dobiti kad porastem mali”…
