Čuđenje, neverica, ispitivanje.
„Pa, hladan je!“
„Samo malo, sine. Posle nije.“
Rukavice.
Oduševljenje!
„Da plavimo Sneska Belićća!“ (tako izgovara „ć“).
Dete je prošle godine videlo sneg, imao je godinu i po dana. Ipak, za njega je sneg ono što već mesec dana svakodnevno gledamo u izvesnom crtanom filmu.
U subotu smo u Sremskoj Mitrovici napravili Sneška i njegovu devojku. Svo troje smo bili mokri. Mama i ja smo ih pravili, dok je dete sistematično lepilo grudvice svud po njima i nama.
U nedelju su oboje bili izgaženi i porušeni.
U ponedeljak su mama i sin napravili jednog u Zemunu (Sneško na slici gore).
Popodne je bio izgažen i porušen.
Da popizdiš. Umesto da posluže kao inspiracija , pa da napravimo armiju Belićća i njihovih devojaka, da se takmičimo u lepoti, veličini, smešnoći…
Majke mi, kad zaista popizdim, napraviću nešto ovako:
i staviću mu alarm.
Inače, kad smo dete i ja pre nekako nabrajali ko ima samo ime a ko ima i prezime, ja nisam uspeo da objasnim koji je kriterijum po kojem prezime neko ima, a neko nema – zahvaljujući Snešku Beliću.
I još inače, dnevnički zapisi iz srednjeg veka nas uče da su još tada Sneškovi pravljeni po trgovima, a verovatno i mnogo ranije.
I još, najveći zabeleženi Sneško je napravljen u gradu Betel (Mejn, SAD) u februaru 1999. Nazvan je „Angus, kralj planine“ (na slici) u čast tadašnjeg guvernera Mejna, Angusa Kinga. Bio je visok 35 metara, i težak 4.082 tona.
