Jedna od uobičajenih tema pred spavanje je, kako bih rekao, opšta biologija, ili pre morfologija, a možda i komparativna anatomija ili čak fenetika.
- Tata, pricaj mi ko ima klila a ko nema klila.
- Pa krila imaju avioni, oni lete zato što imaju krila, ali nisu životinje nego mašine, kao veš mašina ili auto. Krila imaju i ptice, na primer… (nabrajam vrste ptica). Krila imaju i neke bube, na primer… (nabrajam bube što imaju krila). A krila nemaju kuce i mace, krila nemaju… (ređam sve što mi pada na pamet a što nema krila, uključujući i ribe i sisare u moru, nadajući se da će od dosade zaspati).
- Nema medved krila, sine, ti znaš da nema.
- A jel olao nema klila?
- Ima orao krila, sine.
- Pa jel olao nema klila?
- Ima orao krila, sine, ima. Ti znaš da ima.
- Pa ne pitam jel ima, pitam jel nema?
Tako ponekad, uz svoje dete, čovek prosto odjednom oseti da se pretvorio u sistem poluga koji sam sebe pokreće, da mu je mozak šklopocija ustaljenih puteva misli koje kao voda redom biraju već postojeće kanalčiće, i da je povremeno potrebna poplava koja će razmekšati okoštalo blato, počistiti bedeme, izglačati neravnine i ukazati čistinu kojom će se ocrtati novi putevi.
- Orao, sine, nije da nema krila.
Najlepše i najstrašnije je to što to dete ima ogromnu iluziju da su odrasli nedostižno pametniji. Ja znam da mu je ta iluzija sada i potrebna, ali takođe sam ponosan na to što je uvek spreman da je probuši još jednim pitanjem, čisto da proveri koliko je duboka…
- Pa tata, sta si ti to lekao?
- Orao nije da nema krila.
…čak i kada je u ćorsokaku.
- Pa zasto?…
…
