Žena za mene

Ovih dana imamo novu knjigu za pred spavanje (upravo ovu).
Evo jedne od pesmica koje smo sinoć čitali. U pitanju je stara japanska uspavanka.

OČI MOJE MAJKE

Na jezera dva iz bajke
liče oči moje majke.

Naokolo stabla vita,
a sred vode, mirne, sjajne,
dva otoka ko dve tajne.

Što ne mogu jednom samo
da poteram čun onamo?…

Kakva ptica šaropera
peva tamo kraj jezera?

Da l’ ribice zlatne rone
na dnu tihe vode one?

Na jezera dva iz bajke
liče oči moje majke.

Kad sam završio čitanje, dete svo zbunjeno, nekako misaono uznemireno. Mislim se, previše je ovo, ovo je poezija, pa još japanska, kad on progovara:

- Tata?
- Molim, sine?
- Kad ja porastem, tata, nema nikakva žena za mene.
???
- Kako to misliš?
- Pa nema žena za mene!

I shvatim. Prvo, on mali misli da će on porasti, a mi ostati ovakvi isti i sve drugo ostati isto. Drugo, naučio je da je mama tatina žena, da je prvo bila devojka, a da će on imati svoju devojku i svoju ženu kad on poraste, a da je sada mali. To je naučio jednom prilikom kada je rekao da će mama biti njegova žena kad on poraste. Da ne ulazimo u rasprave oko frojdovskih koncepata psihoseksualnog razvoja i njihovih modernijih derivata – ipak je to za njega zbunjujuće.

I tako on gleda po kući i vidi da nema žene za njega. Mama je zauzeta, a druge nema.

Zaspali smo nabrajajući devojčice iz vrtića i okruženja koje su sada kao on, a koje će porasti kad i on, i zamišljajući devojčice koje će možda biti njegova žena a koje sada ne poznajemo, koje baš sad spavaju ko zna gde, možda i u Sremskoj Mitrovici, možda u Užicu, Engleskoj, Americi, Italiji, Kini, Japanu, Australiji.
To su mesta koja redovno pominjemo.