Šarlahtan

Na ovom blogu nismo dugo ništa napisali – s razlogom.

Stručnjacima za infektivne bolesti, virusologiju i mikrobiologiju uopšte, kao i roditeljima, odavno je poznato da je najveća i najaktivnija biohemijska laboratorija – predškolska ustanova.

Dete je prvo zapatilo šarlah. Povraćanje, zadah, groznica, buncanje, grizast osip, malinast jezik – boja neverovatna, neprirodna, kao da je žvakao flomaster.

Pomahnitalu temperaturu smo skidali svim raspoloživim preporučenim sredstvima, onda nekim manje preporučenim, onda sirovim krompirićima u čarapama, pa tuširanjem, pa oblozima punim kukuriznog brašna natopljenog domaćim sirćetom, zatim trljanjem rakijom, alkoholom, pa je bila i komšinica koja ga je mazala sirovim belancetom po koži na kojoj se isto u roku od minut ispeklo i prepeklo, mogao ga je jesti kome je bilo do jela tako u pola noći sa detetom vrelim kao rani jutarnji burek u januaru.

Mi smo, s ponosom tvrdim, moderni roditelji, medicinski vrlo obrazovani, lišeni predrasuda naših starih ali otvorenog uma itd, i ne kažem ni ovo ni ono, ali to s belancetom mu je najviše pomoglo.

Naravno, u međuvremenu su učinili svoje i jedan bris i dva boca u prstić i pet puta toliko inekcija u debelo meso malog šarlahtana. Negde oko pete inekcije, ćudljivi penicilin se zaglavio u igli. Tri puta ju je dobio. Sutradan se jadničak drao kao da mu je prvi put.

- Šta je sad, šta ti je – reče sestra – Pa ti znaš kako ja to nežno i polako…

- Neću polako! – odbrusio je šarlahtan – Brzo, hoću brzo!

Sad, da zlo ne ode bez pozdrava, mi smo sve te inekcije i preglede obavljali u Izolaciji – tamo gde se okupljaju deca sa trenutno popularnim zaraznim bolestima. U to vreme su hit u vrtićima bile još i ovčije boginje, grip i neki stomačni virus.

Šarlahtan je, posle deset dana jakih antibiotika, kvalitetno ozdravio, ali je imunitet ostavio negde usput. Bio je zdrav dva do tri dana, kad se groznica odjednom vratila, a jezik potpuno pobeleo. U nedostatku bolje reči, reći ćemo: uplašili smo se. Hitna analiza posle još jednog boca u prstić je pokazala da je veoma veoma bolestan od nečega, a dežurna doktorica nam je objasnila da dete ima sor – gljivičnu infekciju grla (otud belo) koja je normalna posle jake antibiotske terapije.

Ipak je to bilo olakšanje. Muljali smo neki gel u ustima, i brzo je sve prošlo. Dete je čak volelo taj gel koji je tako mirisao na pomorandže da sam jedva odoleo ideji da ono što je ostalo namažem na palačinke.

Došao je i taj dan, ponedeljak, kad je dete posle dugo vremena trebalo da opet krene u vrtić. Doktorka je jedva pristala da nam da potvrdu, savetovala nas da izbegavamo druženje…zbog oslabljenog imuniteta. Tog vikenda smo išli i u luna park, vodili smo i babu, vozili se u autićima i vozićima, penjali na tobogan, jeli kokice… Ipak, nešto nije bilo u redu. Dete je od svog omiljenog tobogana brzo odustalo, kao da se odjednom plaši, kao da nema snage. A spustio se do tada stotine puta.

Uveče smo primetili i jednu čudnu malu bobuljicu, negde oko uva. Pregledali smo ga – ništa. Ne mogu to biti boginje, tešili smo se – jedna jedina, na glavi, bez temperature. Nema nikakve logike. I gde ih je mogao dobiti?

Posle lepo prospavane noći, veselo dete je ujutro otišlo u vrtić. Uveče je dobio temperaturu, a do ujutro je već bio Leopard. Ovčiji leopard. Varičele je pokupio u izolaciji, pre dvadesetak dana, kad je krenuo sa inekcijama. Toliko im i treba, taj period se među roditeljima i infektolozima popularno naziva inkubacija.

Neka, i treba to sve da preleži dok je mali. Da, svakako. Treba. Dobro je to. Odlično je, odlično. Još i jedno za drugim – pa to je sjajno. Posle je miran. I tako dalje.

NAPOMENA: Opcija komentarisanja nek vam posluži za sva pitanja u vezi skidanja uporne temperature, ishrane koja jača imunitet ili bilo čega u vezi šarlaha, gljivičnih infekcija, nege kod ovčijih boginja (vodenih kožica, varičela, varicella zoster virusa, herpes zostera…). Dosta toga ćemo znati.