Samo da znamo, svi mi roditelji, ali i svi vi koji ćete tek postati, da su dečje tuge od svih tuga na svetu najtužnije, a radovanja najradosnija – i kad su sasvim malim stvarima izazvana.
Šta ja radim u mom mamećem životu? Od jutra do mraka sam ja tom nekom malom biću SVE. Što bi reklo to moje malo biće: “kao ceo svet i svemir i još više, sto puta, milion puta”
I šta god da mu ja kažem, ne kažem, pružim, ne pružim, sve se računa i sabira i množi.
Juče, vidim na oglasnoj tabli u obdaništu gde ide moje biće, veliki šareni pano: radili su osećanja. Vaspitačica ih je pitala a zatim pisala njihove odgovore.
I gledam, dakle, u sledeće:
Eto, sad znamo.
Komentari