Samo da znamo, svi mi roditelji, ali i svi vi koji ćete tek postati, da su dečje tuge od svih tuga na svetu najtužnije, a radovanja najradosnija – i kad su sasvim malim stvarima izazvana.
Šta ja radim u mom mamećem životu? Od jutra do mraka sam ja tom nekom malom biću SVE. Što bi reklo to moje malo biće: “kao ceo svet i svemir i još više, sto puta, milion puta”
I šta god da mu ja kažem, ne kažem, pružim, ne pružim, sve se računa i sabira i množi.
Juče, vidim na oglasnoj tabli u obdaništu gde ide moje biće, veliki šareni pano: radili su osećanja. Vaspitačica ih je pitala a zatim pisala njihove odgovore.
I gledam, dakle, u sledeće:
Eto, sad znamo.
Mila slatka bica. Neki odgovori su me bas rastuzili. Kod nas je juce na panou osvanulo Sta je ljubav. Ima prelepih odgovora kakve samo deciji mozak moze da smisli.
jeste, predivno je.
a ovo mi je pretužno kad shvatim da i ovakve izjave izađu iz tih malih glavica
Čak i danas kada sam i sama mama i imam 35 godina, svaki put kada se osećam loše, kada me boli glava ili imam temperaturu, strašno mi nedostaje ruka moje mame na mom čelu. Mislim da bih odmah ozdravila, samo da mi je malo bliže.
Naravno da više nisam ja u pitanju, ali htela sam samo da kažem da deca sve pamte i sve im je važno. Sve se računa i sve ostavlja trag na naša mala, voljena bića.
to za mamu si potpuno u pravu! sto puta do sada sam to pomislila! i niko, samo mi moja mama nedostaje kad sam bolesna, a ni meni nije tako blizu :/