Kupus, hanzaplast i noćni napad razdragane bebe

(piše: tata)
Preksinoć, dok je mama uspavljivala malog seronju a posle toga obavljala neke druge hitnosti, ja sam se namerio da budem vredan i napravim zamašan podvarak sa puno različitog mesa u velikoj zemljanoj posudi. Otprilike: mariniraj meso, seckaj kupus, kuvaj ga pa cedi, ređaj, začinjavaj, poklopi i dugo peci – do dva ujutro. Ovo poslednje se preporučuje samo ukoliko imate takvo malo dete da ne možete ništa pod milim Bogom da uradite u kršteno doba dana.
Noćima sam kasno legao zbog ovoga ili onoga, bio sam hronično umoran, i mada mi je juče na poslu glava visila o koncu (padala levo-desno u kružnim pokretima), ne žalim se – ručak je bio gotov i odličan.
Iako sam u procesu fine obrade kupusa zamalo obezglavio sopstveni palac (posekao se malo – skinuo tanku krišku), što je dodatno izazvalo probleme juče na poslu (probajte da okrećete stranice sa hanzaplastom na prstu – sve sam živce pogubio!), našao sam da je taktika večernjeg kuvanja velikih ručkova za naredne dane vrlo korisna (naročito ako imate takvo malo dete da…u kršteno doba dana.).

Dakle.

Detetu ovih dana izbija treća tura zuba. To ide u naletima. Prvo u petom mesecu, pa u osmom, a sada, sa 11, mališa ponovo balavi na usta, pravi balončiće govoreći „mee, meee…“, trlja šaku u zube proizvodeći neke smešne dečje glasove, grize i loše spava – što je centralno za ovaj post.Noć posle podvarka. Spavam ja. Ne znam da spavam, nisam svestan. U neko doba, budi me nešto. Osetim kako mi trza palac. Neko ili nešto mi cima vrh palca na kom je hanzaplast.


„Evo ga, moj mali slin se probudio!“, pomislim. Nasmešim se u sebi.
„Našao mi je palac i sad se igra, jer mu je hanzaplast interesantan!“
Onda, sledeća misao: „Ne smem da otvorim oči. Ko zna koliko je sati. Ako vidi da gledam, gotovo je – igraćemo se do zore.“
Onda, sledeća: „Ali, da li je mama budna? Da li ga je izvadila iz kreveca, ili je preskočio ogradicu?“

Dok ja to sve mozgam, cimanje palca prestaje; hvala bogu, mislim se ja, možda će i zaspati; sekund kasnije osetim kako mi glođe nadlanicu. Smeje se seronja, guguče i gunđa. Lepo mu je.

Ali, meni se misli bude: „ako je sam preskočio, i mama spava, mogao bih i ja zaspati – uprkos njegovim upornim pokušajima da me probudi drndanjem i glabanjem, prikrivenim pod velom naivne dečje igre – a on bi mogao krenuti dalje, roknuti sa kreveta, ili otpuzati u kuhinju, wc…“

Dižem kapke. Pred očima su mi njegova majušna stopala koja vire iz pidžame i mamine ogromne oči – sneno zure u mene kroz mrak.
„Šta se dogada?“ tiho pitam.
„Probudio se pre pola sata“, odgovara konspirativno. „Idi u drugu sobu pa spavaj, ustaješ rano.“

Pogledam na sat – bilo je oko četiri.

Obično mi je teško da odem u drugu sobu i ostavim ih (kao da ona nije umorna!) i retko to radim, ali, obeznanjen od umora i slutivši naporan sutrašnji dan, ovaj put sam je poslušao. Uzela ga je i stavila na ciku, a ja sam klisnuo, posrćući kroz predsoblje.

Juče mi je pričala da je dugo posle toga zavirivao po sobi, tražeći me, i pokazivao prstom na vrata.

Uzgred budi rečeno, u nekom meteoritu koji pao sa Marsa pre 95 godina u Egiptu ovih dana su pronašli znake…pa, života. Malog, ali života. No, to nije prvi put (National Geographic News)…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s