Vikend u Beogradu

(piše: tata)
Zamislite život u kojem svakog dana nešto uzbudljivo po prvi put vidite ili uradite. Ili vikend tokom kojeg svakoga sata, a u pojedinim periodima i svakog minuta, uradite ili vidite nešto po prvi put u životu. Pritom ne mislim na apstraktan koncept po kojem je uvek nešto drukčije čak i kada sa prozora svoje sobe po milioniti vidite naselje u kojem ste odrasli. Mislim na prošli vikend kada smo putovali u Beograd.

Tata se Beograda baš i nije bio uželeo – pun mu ga je vršnjak – ali to je problem nas odraslih: prihvatamo stvari zdravo za gotovo. Na neki način, i tata i mama su po prvi put putovali vozom, prvi put uopšte videli šine i voz i njivu, o gužvi i šarenilu prestonice da i ne govorimo.

Kad smo sa željeznicke stanice krenuli ka Tašu, prvo na šta smo naišli bio je oblak gradevinske prašine iznad Nemanjine ulice. Opcije su bile da to iskustvo prevaziđemo ili zaobiđemo. Odabrali smo drugo.
Ka Trgu Republike smo se mrkotupno probijali kroz uličice pune neravnina, saobraćaja i užurbanih beogradskih nogu, ali Jovan je bio oduševljen – vriskao je i cikao za kolima („kova, uuijuuuuu!“), pokazujući prstom na šarene izloge i reklame, okrećući se i gledajući u nas sa izrazom: „Vidite li i vi ovo što ja vidim!?!?!“

Ispostavilo se da mali seronja voli voz (mada je prespavao pola puta), da voli ljude u vozu, da obožava Beograd, naročito Tašmajdan, one devojčice na biciklićima, golubove što ne pobegnu daleko i kučiće što njuškaju.
Mama je dobila par sati da obavi neke poslove, a mi smo lunjali parkom dok nismo zaspali. Pre toga smo, naravno, u kolicima promenili pelenu u sred parka, na očigled sunca i zbunjenih namernika. Neki su se čudili k’o da prvi put vide pišu.

Nešto kasnije, taja je upoznao jednog drugog super interesantnog tatu sa trogodišnjim šarmerom sa šišarkama u ruci. Njihova mama je bila sa našom mamom, a mi smo ćaskali o Sunđer Bobu i drugim univerzalnim temama.

A koliko se seronja tek obradovao kumu kad smo stigli u Zemun!
Jeste da smo bili umorni, ali igrali smo se i ludovali po neistraženom kumovom stanu dok nas snaga nije izdala (vidi sliku desno).

Na putu nazad, posle već tradicionalne dremke u vozu (u maminom krilu), Jovan se unosio putnicima u face i smejao im se kao pijan. Opijen je bio, svakako. Ko ne bi bio.

Uzgred budi rečeno, astronomi su u svemiru (gde drugde?) otkrili oblak alkohola dugačak 463 milijarde kilometara. Možda tamo treba da traže i vanzemaljce. To ako traže oblike života slične nama. Možda zato leteći tanjiri lete onako brzo i u cik-cak?

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s