Ode…

(piše: taja)
Jutros se mališa probudio nešto ranije, i stigao da se poigra sa tatom.
Videlo se da je pomislio da je vikend – poradovao se što sam tu i odmah pokrenuo opsežnu akciju razbacivanja igračaka sa mesta gde stoje kad su skupljene (redovan uvod u dan pun igrancije).

Istuširao sam se s njim u kupatilu. Obukao sam se s njim oko nogu. Valjda kad je shvatio da se spremam da pođem, uzeo je svoju jednu (levu) cipelu, isturio jednu nogu (desnu), i rekao:
– Aide.

Ipak, zahvaljujući mami i njenim živcima, još ranije je naučio da izađe na vrata, isprati drage ljude i odgleda ih kako odlaze niz stepenice, uz mahanje i jedno tiho, tužno:
– Ode…

Tako da je tata otišao bez plakanja.

Uzgred budi rečeno, danas je Vidovdan, a Kosovska bitka je jedina zabeležena istorijska bitka u kojoj su život izgubili obojica vojskovođa.

Advertisements

Beograde, evo nas opet

Ponovo smo bili u Beogradu. Kod kuma Makse.
I opet nam je bilo lepo.


Kum Miša nas je odvezao i dovezao. Time je procenat put
ne uživanjcije značajno prevazišao procenat gnjavaže.
A u međuvremenu:
kupovina, upoznavanje i igrancija sa Vanjom dok su mame i tate pile kafu…
…odlazak kod kuma u Zemun, pa red igranja, red spavanja, gledanje fudbala, meso, povrće, puding, voće… red igranja, red nespavanja…


Iako je tata prokazani i dokazani skriboman, i veruje da uzrečica ide „reči govore hiljade slika“ a ne obrnuto, ovoga puta ćemo se zaustaviti i priču prepustiti upravo – slikama.


Uveče smo, kad smo ostali sami, večerali uz kumovu sliku.

Mama je mama, tata je tata, ali drug je, ipak, drug. Makar bio i veliki.

Otkriće

(piše: tata)
Došlo je leto.
Kafići trešte šundom do kasno.
Spavamo u znoju tela svog.
Dete se ne kupa, nego tušira.
Ne jede se pavlaka, nego kiselo mleko.
I paradajz, naravno.

A juče smo otkrili šljunak.

– Ka-men! Kaaa-men!
– Ne kamen u usta, Jovane. Kamen je prljav, puj.
– Piav. Pui!“
– Da, puj. Baci kamen. Tako.
– Ta-ko.
– Evo vidi ovaj kamen je lep. Uzmi ga.
– Ep.
– Lep. Gde ćeš sad? Pazi, pašćeš. Jovane? Polako…

Stepovanje u šljunku je čarobno iskustvo.
Pasti u šljunak je čarobno iskustvo.
Razgrtanje šljunka šakom je čarobno iskustvo.
Šutiranje šljunka je čarobno iskustvo.
Stavljanje malenih belih oblutaka kradom u usta je čarobno iskustvo.
Hodanje unazad deset metara je čarobno iskustvo.

Čak smo na trenutak pomislili da će se umoriti.
Zaista na trenutak poverovati u to – to je čarobno iskustvo.

Faza u kojoj smo

Ako svratite kod nas, nemojte se čuditi ako čujete ovakav razgovor:

– Jel imamo onog južnog voća?
– Nemamo. Daćemo mu večeras ono drugo, domaće voće.
– Ili ono što se srče.
– Nemamo više. Kupiću mu ja ono što se srče kad budem išao…tamo.
– Može da ga kupi i onaj, znaš koji, ako bude dolazio.
– Treba nam i onog crvenog povrća.
– Nije još lepo, a i skupo je. A kako se juče onaj što je bio igrao sa njim?
– Skinuo je sa onog malog na točkove na čemu se sedi onaj deo odgore što može da se skine jer je pokidano, ubacio unutra jastuk, stavio i njega unutra, dao mu kotur da ga okreće kao ono što se okreće ono u kolima i gurao ga po sobi vičući…
– Ne izgovaraj, shvatiće pa ćeš morati da ga guraš sat vremena!

Rečnik:
ono južno voće – banana
ono drugo, domaće voće – jabuka
ono što se srče – sok na slamku
tamo – napolje
onaj, ako bude dolazio – kum
ono crveno povrće – paradajz
onaj što je bio – u ovom slučaju, čika Dragan
Skinuo je sa onog malog na točkove … i gurao ga po sobi vičući… – stavio ga je u tabure skinutog sedišta i vozao po sobi dok je Jovan okretao neki dečji kotur kao volan i vikao „an, anan…“ imitirajući kola.

PS: ono što ne možeš istog trena obezbediti, nemoj ni pominjati.

Toa?

(piše: taja)
Kad sam bio mali, žudeo sam da otkrijem neka nova mesta, neke nove predele, makar i iza nameštaja. Kad bi se krečilo ili se pomerao šporet da se dohvati neka kašika, ja bih ushićeno zavirivao u paučinu i prašinu.

A ta kašika, inače redovan i bezličan deo svakodnevnice, u toj memli iza šporeta je dobijala neku posebnu draž – čamila je tamo neko vreme potpuno izvan naših života, među misterioznim bubicama, u mraku. Posle toga kao da je znala nešto što ja ne znam. Kao i sva deca, sakrivao sam se u ormare, ali to nije zadovoljavalo moju znatiželju.

Takođe kao i svi, u adolescenciji sam otkrivao skrivene predele sebe, sve vreme misleći da se bavim nečim drugim.

A sada, kao odrastao… nit’ sam otkrio predele, nit’ sebe, niti dan-danas znam šta mi je iza šporeta.

Ali znam da je Jovan juče u šetnji naišao na baricu. Zapanjeno ju je gledao.

„Toa?“.

Tako on pita šta je nešto.

„Bara. Bara. Mokro. Bara je ne-nee. Mokro.“
„Mok’o.“
„Da, Jovane. Mokro.“

Polako, korak po korak uz ivicu bare, obišao ju je. Kad se našao sa druge strane, samo je seo. Kao, slučajno.

Srećom, promašio je. Uglavnom.

Uzgred budi rečeno, istraživanja pokazuju da prašina iz Afrike na vetrovima stigne do Floride, leteći na visini i od preko 6 kilometara. Isto tako, prašina iz Kine stalno zatrpava Ameriku.

Puf, pant


(piše: taja)
Kad je Jovan pre oko dva meseca prohodavao, mama je rekla:
– Ne računam da je prohodao dok se sam ne popne na treći sprat!

To zato što je to dete teško kao tuč, a često se i hudinijevski okreće i vrti u rukama da bi nešto video ili duže gledao.

E, pa, mališa se jutros sam popeo na treći sprat, držan samo za jednu ruku zarad ravnoteže, i to ne na normalan dečji način, osvajajući prvo svaku stepenicu sa obe noge, nego grabeći svakom nogom po jednu. Mama kaže da je malo stenjao i uzdisao, ali uživao.

Pitanje je dana kada će sam nositi svoja kolica.
A mogao bi da pomogne i oko namirnica. Ionako smo uvek pretrpani, a kad su zidali zgradu stali su kod trećeg sprata – da ne bi morali ga ugrađuju i lift.
Ili da sam ode po kamiončić što ga je juče bacio sa terase (posle čega je dugo gledao dole kroz rešetke i tužno ponavljao: „nema…“ što je naučio na keksu ili soku: pojede ili popije sve, a onda vrti praznim šačicama i viče „nema!“).

Inače, tata je sinoć po prvi put u svom i njegovom životu opravio igračku koju je sin pokvario (mehanizam u autiću koji ga gura napred). Autić je koštao samo 100 dinara, ali stvar nije u tome, pa ni u činjenici da nedeljno pokida po jedan takav, već u tome što je tata sinoć po prvi put u svom i njegovom životu…

Uzgred budi rečeno, najduže stepenice na svetu su servisne stepenice za žičaru
Niesenbahn na planini Niesen kod mesta Spiez u Švajcarskoj. Imaju 11.674 stepenika i penju se na visinu od 1.669 metara. Penjanje je dozvoljeno samo zaposlenima. (na slici: stepenište u Vatikanskom muzeju)