(piše: taja)
Kad sam bio mali, žudeo sam da otkrijem neka nova mesta, neke nove predele, makar i iza nameštaja. Kad bi se krečilo ili se pomerao šporet da se dohvati neka kašika, ja bih ushićeno zavirivao u paučinu i prašinu.
A ta kašika, inače redovan i bezličan deo svakodnevnice, u toj memli iza šporeta je dobijala neku posebnu draž – čamila je tamo neko vreme potpuno izvan naših života, među misterioznim bubicama, u mraku. Posle toga kao da je znala nešto što ja ne znam. Kao i sva deca, sakrivao sam se u ormare, ali to nije zadovoljavalo moju znatiželju.
Takođe kao i svi, u adolescenciji sam otkrivao skrivene predele sebe, sve vreme misleći da se bavim nečim drugim.
A sada, kao odrastao… nit’ sam otkrio predele, nit’ sebe, niti dan-danas znam šta mi je iza šporeta.
Ali znam da je Jovan juče u šetnji naišao na baricu. Zapanjeno ju je gledao.
„Toa?“.
Tako on pita šta je nešto.
„Bara. Bara. Mokro. Bara je ne-nee. Mokro.“
„Mok’o.“
„Da, Jovane. Mokro.“
Polako, korak po korak uz ivicu bare, obišao ju je. Kad se našao sa druge strane, samo je seo. Kao, slučajno.
Srećom, promašio je. Uglavnom.
Uzgred budi rečeno, istraživanja pokazuju da prašina iz Afrike na vetrovima stigne do Floride, leteći na visini i od preko 6 kilometara. Isto tako, prašina iz Kine stalno zatrpava Ameriku.
P O R O D I Š T A R I J E 