Dragi posetioci…

Želim kao prvo da vam se izvinim zbog nejavljanja.
Taja je na godišnjem odmoru, tako da nema vremena.

U stvari, umesto sedenju za računarom i pisanju o roditeljstvu, posvećeni smo real-life akciji – plaži i zezanju. I odmaranju, koliko nam se dozvoli.

Sledeće fotografije su vam nagrada za strpljenje, i nagoveštaj onoga kako nam je i kakva nam se sve čudesa dešavaju.








Pišemo se ovih dana.

Mađioničarska tačka

Dakle, ovde imamo jednu sasvim običnu kutiju od soka – možete je kupiti u svakoj prodavnici – i jednu običnu slamku koja se dobije uz kutiju.


Pogledajte i sami – sasvim obična kutija. Obratite pažnju na majušni otvor odgore.

Znam da to vama može izgledati nemoguće, ali danas ćemo pokušati da gurnemo slamku u tu rupicu.

Tajna je u tome da polako prislonite špicasti vrh slamke na otvor…

Evo, uzeću kutiju u levu ruku, a slamku u desnu…i pažljivo…

…ugurati slamku!

Da, ja sam najveća faca.

Ukoliko pokušate ovo sami da uradite kod kuće, želim da vas upozorim da je ovo rezultat dugog i predanog rada, tokom kojeg sam se ljudski ispolivao sokom i nekoliko puta zafrljačio i slamku i kutiju na pod. Uveren sam da svako može da uspe, ali samo ukoliko je spreman da ponovi pokušaj toliko puta da Vaša publika počne da se znoji od gledanja jednog te istog, kao što je moj tata.

Hvala.

Nema više ko šta da prigovori

…jer mali seronja je zvanično prohodao i po najvišem Maminom kriterijumu – samostalno penjanje na treći sprat. Nema više ni držanja za ruku.

Bilo je pitanje dana kada će provaliti gelender. Hvatao se, hvatao, i odjednom – cap! Shvatio.

Jednu po jednu. Uz smeh zadovoljstva otkrićem. Sve ruku preko ruke.

Jedino… sada bolje primeti zalepljene žvake, mrlje od farbe, uginule bube i bubice.

Ali to je život – zar ne – primetiti takve stvari…

Vezani postovi: ovde, ovde i ovde.

Važno i nije važno

Liči na zemlju, a nije zemlja.

Ne mogu da verujem!

Prolazi kroz prste kao voda, a nije voda.

Šta je to?

Ja se ne sećam kada sam prvi put video pesak.
Jasno je da sam i sam morao biti zapanjen tako kao on, ali – ne sećam se.

Dešavalo mi se da ponovo vidim nešto, da iznova doživim, osetim, intuitivno razumem neku pojavu (naročito ako sa njom nisam imao dodira od detinjstva), i to su blaženi trenuci kada se uverim da nisam negde u međuvremenu umro. Ali, punoća doživljaja elementa kao što je pesak ili hladna reka – za to smo izgubljeni…

Osim kroz svoje dete.

Prvo sam pomislio – tužno je što se ni on neće sećati.
Onda sam pomislio – ja ću se sećati, dok sam živ. A on, on će se sećati trenutaka sa svojim detetom.
I zaista, pesak nije važan. Važno je ovo drugo.