Buran period…

…je iza nas.

Prvo smo bili prehlađeni – svo troje.
Nismo valjano ni ozdravili, kad nas je snašao neki virus koji napada stomak (a znate šta to može da podrazumeva) i drži par dana. Padali smo kao domine, i to ovim redom, sa po par dana pauze: Jovan, mama, komšijska deca jedno i drugo, tata, jedna baba, komšijski tata, druga baba, čika, sestra tanja, kum. Lanac se tu završio, barem koliko se tiče familije i komšiluka.

Svi smo izgubili apetit. Tresli smo se i odlazili kod lekara u talasima.
Jovana je najduže držalo, poklopivši se sa prethodnom prehladom, ali on je i najbolje podneo – nije ležao, nije se žalio, nije menjao svoje dobro raspoloženje.

Kad je sve konačno prošlo, povratak apetita je kod Jovana bio spektakularan – pojeo je… malo je reći sve. U jednom trenutku je popio zaprepašćujuću količinu jogurta za svoju težinu. Od tada datira nova navika otvaranja frižidera i haranja istog uz povike „otoji, otoji“ (ako je jogurt), ili „katiku, katiku!“ (ako je pavlaka) ili sl…


U međuvremenu se tajina firma selila, tako da je taja jedno vreme bio samo lepo i drago sećanje.
Od tada, od tajinog povratka u život porodice, datira i sedenje tati na glavi.

I baš tada, Jovan je počeo da sastavlja prve preteče budućih rečenica:
„Baba, koaće (kolače)! Jovan, jede, koaće!“
„Imino (idemo – ne znam zašto) jedemo eba (hleba)“

„Imino (idemo – ne znam zašto) kupimo eba (hleba)“

i slično, kao i da sve očiglednije simulacije rečenica:
„V-te b-de b-ga b-ga b-ti b-ti koa!“ (ovo poslednje: kola, ovo pre toga – besmisleni glasovi u savršenom ritmu smislene sintakse).

U tom bolesnom međuvremenu Jovan je izgubio ritam spavanja koji smo jedva povratili.
Svaki roditelj zna šta to znači, a ko još nije roditelj ne treba ni da zna, inače će se teško odlučiti na roditeljstvo. A kad bih nekom ne-još-roditelju objašnjavao blagodeti igranja, repetitivnog pevanja i nošanja oko tri, četiri ujutro, kad bih mu opisivao čari jedinstvenih fazona i smeha kakvi mogu da se iskuse samo u okrilju bunila noći sa svojim detetom, kad očajan konačno odustaneš od besa što opet ne spavaš…. ko bi razumeo?

Onda nas je strefila nužda za hitnom vodoinstalaterskim intervencijom. Druga opcija je bila da se smrtno posvađamo sa dragim nam komšijama (pominjanim u delu sa virusom) kojima se na zidu počeo formirati mali vlažni ekosistem.

I sve to je prošlo.

Zdravi smo, imunitet nam je iskusniji i jači, imamo novu bateriju nad kadom i manje para u kući – sve stvari koje jačaju ljude, duhovno i telesno.

Jedina zaostavština iz tog burnog perioda koja možda baš i nije morala da nam ostane, je sedenje tati na glavi.

Advertisements

A šta ima novo?

(vezani post: prethodni)

Svašta ima novo. Avion ide po nebu, kamiom ide po putu, bood ide po vodi, dede sijaju na nebu… Sve je to novo, ne znam šta vas interesuje?

I stalno se nešto dešava – ili su tu komšije Jova i Kaja, ili nam dođe neki gost kao što je veliki beli kuca Sem sa kumom, ili drugi kum, ili treći, ili dođu babe…

A posebno je interesantno bilo kad nam je u gostima bila Vanja.


Napolju je nažalost padala kiša, pa nismo izlazili napolje, ali smo zato brzo i odlično razbucali igračke i ludovali celi dan.

Čitali smo, jurili se, vrteli u krug po stanu… a jeo sam i grisine – prvi put!


Mama i tata su bili strašno dosadni sa nekakvom musakom i spavanjem, ali ipak smo uspeli da se naigramo pre nego što su se spakovali i otišli.

Zbog kiše, ništa nisam stigao da joj pokažem, a oko zgrade imamo baš razna čudesa: brodove koji prolaze, kola koja idu po putu ili spavaju na parkingu, pesak, mačke koje jedu salamu ispod jedne terase…

Ne znam koliko im se dopala ona musaka, ali čini mi se da su rekli da će opet doći. Bilo bi super!

Sta to znaci "novo"?

Evo, na primer, mi u čekaonici kod lekara. Boli me grlo.
Mama mi ponela auto. Dosta dece tu bude, ali svi sede, smrknuti.
Ja se jedini igram, guram kola… Kad odjednom, iza mene se čuje poznati zvuk zaukavanja auta po podu! I to nekog velikog auta.

Ukopavam se u mestu.
Polako se Okrećem.
Vidim.
Stariji dečak gura prelepi auto nedaleko od mene.

Ostavljam sve i krećem hipnotisan, pravolinijski, ujednačenim korakom, ni brzo ni sporo, fiksirajući auto pogledom.

Dečak me ugleda. Bez reči ustaje i sklanja se. Skromno seda pored svoje mame.
Auto usamljen stoji, nepomičan na podu.

Ja se saginjem, uzimam ga u ruku, podižem ga visoko, okrećem se i oduševljeno vičem mami koja sedi na drugom kraju čekaonice:

„Novi!“

Ne razumem zašto su se svi toliko smejali.