Gitarijada, besanica, gaz generacija i – AAARRGGH!

Besane noći, one situacione, kad ti npr. kakva ulična galama ne da sna, čudna su stvar. Promeni se čovek, suze mu se vidici, mozak se nervozno okreće u lobanji kao kuglager. Hoćeš da ubiješ nekog, a znaš da ćeš se, ako ga ubiješ, onda sigurno razbuditi – što takođe ne želiš jer polubudan sanjariš o barem malo spavanja. I onda ne ubiješ nikog.

Onda se jediš što nikog nisi ubio, u stomaku ti kuva neizvršeno ubistvo, pa opet ne možeš da spavaš. A kad se setiš sutrašnjih obaveza, dođe ti da sebe ubiješ, a onda brzo zažmuriš, pa barem zamišljaš kako nekog ubijaš, a znaš i kog – onog što galami, onog što mu se ne spava, jer ujutro nema obaveze jer našao je sebi da su mu to obaveze.

Postoje ljudi koji su se specijalnim vežbama narihtali na više sati budnog života dnevno.
Ima i onih koji u sebi nose nekakav čudan defekt, pa spavaju manje od ostalog sveta a da nemaju s tim problema.
Ima i takvih koji spavaju polifazno (kao mnoge životinje) – više puta po malo. A čak nemaju ni decu. I nemaju s tim problema.

E, pa, ja imam problema.
Na polifazno spavanje (srpski: „kao zec“), uslovljeno rođenjem mog sina pre 2,4 godine, već sam se pomalo i navikao. I taman se navikneš, a novorođenče poraste u bebu, beba u malo dete, itd – i ti se odvikneš. I taman se odvikneš, počne tradicionalna SAVSTOK gitarijada, kao npr. prošlog vikenda u Sremskoj Mitrovici.

U pitanju je festival, da tako kažem, rok-gitarskog melosa koji je za svaku pohvalu kao ideja. U pitanju su pre svega demo bendovi ili slični, demoidni bendovi, ili bendoidne skupine mladih u crnim majicama i tesnim farmerkama koje sviraju rok, pank-rok, hard-šit metal oj moj bože alternativni underground gitarijadski zvuk autoagresivne tinejdžerske razvojne depresije.

Da se odmah razumemo. Ja nemam ništa protiv toga, taman ne preterao u gornjem opisu, i smatram tu manifestaciju, kao i njihovu potrebu da se time uopšte bave, vrlo pohvalnim, slobodarski ljudskim, razvojno opravdanim i nacionalno važnim tekovinama, jer jedino tako neko od tih klinaca može zaista postati umetnik-muzičar, bez obzira na žanrove, trendove i to što sam ja sentimentalni matorac pregažen vremenom kao zec za drumski zečji paprikaš. A generacije gaze li gaze.
Bilo kako bilo, Savstok je organizovan, kako mu samo ime kaže, na proplanku pored plaže na reci Savi. Mesto je dobro. Lepo je, i smeće može lako da se skupi. Plaža i reka su na manje od dvadesetak metara, i služe kao mladalački ljubavni separe, WC i protočna kanta za otpatke.

Ostavimo to na stranu. Problem je što je taj proplanak ujedno i u centru grada. Sava teče iz daleka, ide i dalje, nije do nje.
Takva je Sremska Mitrovica.

Svestan sam da nije moje da se time bavim, ali mi se veoma učinilo da mislim da je Gitarijada trebalo da bude organizovana negde drugde, negde gde je nesmetano i nesmetajući mogla da traje i do kasno i kasnije. Ima u komšiluku i dece, i beba, i
nervčika koji će jednom možda nekog zaista ubiti, možda i kardiohirurga koji sutra ujutro operišu, i profi vozača autobusa koji sutra voze putnike, a ima i ljudi koji ne vole glasnu muziku noću u svom stanu i imaju pravo da je ne vole. A muzika je
strašno bila uzurpirala stambene prostore, životne, lične, u kupatilo se nisi mogao sakriti, i bili smo nemoćni.

Bilo kako bilo, jedna od pesama je trajala. Nije bilo raspoznatljivih reči, tj ta jedna reč koja se čula tokom cele pesme bila mi je poznata iz stripova i glasila je otprilike:

AAARRGGH!

Bila je to i strofa i refren i prelaz.

AAARRGGH!

Odjednom, negde oko drugog refrena, sin me pita:
– Tata, kako se zove ta pesmica?

Zabavljen, kažem:
– Zove se AAARRGGH!

Sin nije zadovoljan odgovorom. Misli da sam mu greškom odgovorio na drugo uobičajeno pitanje koje obično glasi kako ide neka pesmica.

– A, tata, a kako se zove ta pesmica?

Još zabavljeniji, nastavljam:
– Pa zove se AAARRGGH!

Dete ne veruje ušima. Rešen je da otkloni nesporazum.
– A, tata, kako joj je ime?

Odgovaram, naravno:
– Ime joj je AAARRGGH!

Kad su nešto kasnije došli moj brat i snaja pa kad smo komentarisali glasnoću, ja sam sinu rekao da kaže Čiki kako se zove ona pesmica što smo je slušali.
Uz sve trzanje glavom, najglasnije što je mogao, moj sin se pretvorio u takvog frontmena novog crnog talasa, da ja sam za trenutak prestao da se smejem, jer odlično mu je išlo.

Samo sam pomislio:
– AAARRGGH?

moj-sin.jpg

Uzgred, legenda o Leonardu da Vinčiju je nepotvrđena – ono o 15 minuta spavanja svakih nekoliko sati je neko napisao posle njegove smrti i ne znamo da li je istina. Isto važi i za urbane legende o Nikoli Tesli – da je spavao po dva sata dnevno. Ono što se zna je da je umeo da radi i po 70 sati bez prekida, ali i da spava po ceo bogovetni dan.

3 thoughts on “Gitarijada, besanica, gaz generacija i – AAARRGGH!

  1. Nisam baš imao vremena, živaca i elana za svakodnevno postovanje… Blog je web log, dakle dnevnički zapis, dakle mora se prvo malo živeti da bi se posle moglo nešto pisati.
    U svakom slučaju, hvala. i dodjite opet.

  2. dnevnicki zapis podrazumeva DNEVNO nove podatke. mi, skromna citalacka publika i iskreni postovaoci, voleli bismo da ono sto treba da bude dnevnicko, bude i DNEVNO. volimo vas, socanine, i iskreno se radujemo vasima porodistarijama. nemojte nam oduzimati ovo malo DNEVNE radosti. doci cemo opet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s