Miškovićeva kućica

Odemo nas dvojica pre neki dan do Maksija da kupimo nešto. Otac i sin. Zezamo se usput, bacamo kamenčiće u bare i gledamo u koju baru sme da se pljusne (jer nije duboka) a u koju ne… Upoznajemo decu i odrasle, pitamo ih kako se zovu ili izmišljamo kako se zovu…

Kad stignemo do ulaza u Maksi, naravno, uvek prvo sletimo niz tobogančić, klacnemo se koji put na klackalici i bar sedam-osam puta uđemo i izađemo iz one male dečje kućice… pa tek onda idemo u kupovinu.

Ovaj put, stvari nije bila tako idilične i jednostavne. Jedna devojčica od oko tri godine, poveća i mrzovoljna, stajala je na samom ulazu u kućicu i – ni makac. Nit’ ulazi, nit’ se sklanja.

Jovan se spustio niz tobogan osmatajući je, klacnuo se dva-tri puta osmatrajući je, prošetao malo okolo i dalje ne skidajući pogled s njene tmurne face, i na kraju – ne vredi više čekati – prišao i pokušao da uđe.

„Ne!“, rekla je, ne trepnuvši.

Jovan se trgne, stane, okrene se meni.

„Nece devojcica da se skloni da ja uđem.“

„Kaži joj, sine: Hajde da zajedno uđemo u kućicu da se igramo. To joj kaži.“

„Hajde da dajedno udemo u kucicu date iglamo.“

„Ne!“

„A tata, nece da dajedno udemo u kucicu da te iglamo.“

Vidim, zbunjen je. Ne zna šta da radi i kako da se postavi. Gledam – onaj na klupi je verovatno devojčicin tata, neki sasvim običan tip sa običnim mislima koje se imaju dok se čeka supruga ispred Maksija (dakle, momak je sasvim odsutan i svakako pod stresom).

Ne mora ona, sine. Ti samo uđi, prođi pored nje.“

Okleva, vidim, procenjuje ishod.

„Hajde, samo prođi.“

Kreće. Dolazi do nje. Saginje se i krivi da se provuče.

„Ne!“

Iako je mogao da prođe, a ona se nije ni pomerila, moj hrabri sin se na njeno ponovno „ne“ trže i vrati se pravo meni.

„A, ne mogu da….“

Usta i glas mu se malo krive, naginju ka plaču. To je već situacija kada nema nazad, ranije opisana kao – ne vredi više čekati. U tom trenutku, dok ja sa jednim okom na tipu sa klupe uzimam vazduh da nežno ali glasno kažem sinu da se ništa ne boji i da prođe u kućicu pored nje kao da je nema, pa da onda, ako treba, i devojčici nežno ali glasno kažem da se skloni da se i druga deca igraju u kućici, taj ispostaviće se genijalni tip se konačno udostojava da svrati u našu ravan i progovara:

„Pomeri se da bata uđe. To nije tvoja kućica. To je Miškovićeva kućica.“

kucica-maj-2006.JPG

Devojčica brizne u dečje kmeženje.

Jovan ulazi, iako se i dalje nije pomerila, i poziva me da mu kucam i pitam ga: „Kuc, kuc, komšija, šta ima za ručak…“.

Ja se još uvek smejem, ali mi se, ipak, pomalo i plače.

Advertisements

Nikog nema, nikog da mi smeta

Nas troje smo sada privremeno podeljeni. Mama i dete su u Sremskoj Mitrovici gde mama ima privremene obaveze, dok babe na smenu čuvaju dete.

Dakle, sedim ja u stanu u Beogradu, privremeno usamljen, ali potpuno, i koristim samoću na najbolji mogući način – završavajući privremene obaveze kojima ne mogu da se bavim kad sam sa njima. U pitanju su uglavnom obaveze koje sam ja izmislio i takvima ih samovoljno proglasio. Ukratko, one važne lične stvari za koje nikad nemam vremena. Kad sam sa njima, sin me samo privremeno pušta od sebe, a tad se valja istuširati, jesti nešto, javiti se na taj telefon majku mu, etc.

Dakle eto mene, mogu šta hoću i kako hoću, privremeno sam slobodan od suštine svog života i sreće, pa mi ipak lepo, ali ne na onaj detinjast način – kad dokazuješ sebi da možeš i bez nečeg bez čega ne želiš – nego lepo jer žudim da radim te neke stvari – npr da pišem.

I onda, zverajući po uglovima i tražeći neku reč ili vezu među mislima, ugledam neku presmešnu igračku kako drema, napuštena na parketu ili zaglavljena u čekanju mog sina da se vrati.
Ne odgovaraju

Gledam ih. Pitam: Jel i vama lepo?
Ili je i vama pusto?
Ne odgovaraju.

Ne odgovaraju

Ni one ne odgovaraju.
Ni njih ne zanima šta radim i kako mi je.
Ni one mi ne smetaju.
Nikog nema, nikog da mi smeta.

Nazad na pisanje.

PS: Znam, reč „privremeno“ sam napisao šest puta. Namerno.

„E no lajk, da vajk“

Zna li neko šta bi to moglo da znači?

Pitamo jer ovo naše dete to govori već neko vreme, svakodnevno, u najraznovrsnijim okolnostima. Kad njega pitam, on najčešće oćuti, ali ponekad i odgovori malo izmenjenom tom istom rečenicom ili nekom potpuno novom, ali na očigledno istom „jeziku“.

Kod nas se u kući mogu čuti svakorazna lupetanja. Nazivi stvarnih i imaginarnih stvari se izmišljaju neprestalno, imena članova male porodično-komšijsko-prijateljske zajednice, kao i izmišljenih osoba, predmet su kontinuiranih eksperimentisanja.

Odlično se razumemo, nikakvih problema nemamo – pogotovo kad lupetamo. Kad se nesporazum i dogodi, to je uglavnom trivijalni problem kao npr. u dijalogu od preključe:

(Jedemo maline)

DETE: Tata, pukle su dve maline.

TATA: Pukle su mnoge…

(Pauza. Dete je šokirano)

DETE: Tata… kome su pukle noge?

I tako slično. Ali, „E no lajk, da vajk“ se ponavlja.

Kad bi u pitanju bila transkripcija rečenice na engleskom, u originalu bi se pisalo možda kao „Eh, no like, the wike“. Možda je i ime: Enolajk Davajk. Ili je u pitanju rečenica „Eno (ga), Lajk Davajk!“ ili već nekako.

Pretpostavljamo da ima veze s tim što voli da gleda neke od crtaća bez sinhronizacije, s tim što nas je čuo kako sa trećim licima govorimo engleski… pa mu se dopada kako zvuči kad on to kaže. Možda misli da se tako u stvari engleski i govori, tj. da i mi kad govorimo taj svoj engleski, to isto tako izmišljamo kao i on kad govori svoj, i da to zapravo ne znači ništa sem onoga što u glavi imaš kad to govoriš, a to, dakle, može biti bilo šta. Jedini problem – kako se onda razumemo – i nije pravi problem. Mama i tata ionako uvek razumeju. Kao da to uopšte ima veze – to kako te neko razume – sa rečima koje govoriš?!

Možda zato i oćuti kad ga pitam za „E no lajk, da vajk“. Možda se misli: „Šta se sad pravi lud?“

OK, neću ga više pitati. Odgovoriću mu. Kako, ne znam. Nalupetaću se, a pokušaću i da rimujem. Siguran sam da ne moram mnogo da se trudim – on će me, osećam, svakako razumeti. Ma šta ja njemu rekao. Ionako e je lajk, davajank abajk, zar ne?