Miškovićeva kućica

Odemo nas dvojica pre neki dan do Maksija da kupimo nešto. Otac i sin. Zezamo se usput, bacamo kamenčiće u bare i gledamo u koju baru sme da se pljusne (jer nije duboka) a u koju ne… Upoznajemo decu i odrasle, pitamo ih kako se zovu ili izmišljamo kako se zovu…

Kad stignemo do ulaza u Maksi, naravno, uvek prvo sletimo niz tobogančić, klacnemo se koji put na klackalici i bar sedam-osam puta uđemo i izađemo iz one male dečje kućice… pa tek onda idemo u kupovinu.

Ovaj put, stvari nije bila tako idilične i jednostavne. Jedna devojčica od oko tri godine, poveća i mrzovoljna, stajala je na samom ulazu u kućicu i – ni makac. Nit’ ulazi, nit’ se sklanja.

Jovan se spustio niz tobogan osmatajući je, klacnuo se dva-tri puta osmatrajući je, prošetao malo okolo i dalje ne skidajući pogled s njene tmurne face, i na kraju – ne vredi više čekati – prišao i pokušao da uđe.

„Ne!“, rekla je, ne trepnuvši.

Jovan se trgne, stane, okrene se meni.

„Nece devojcica da se skloni da ja uđem.“

„Kaži joj, sine: Hajde da zajedno uđemo u kućicu da se igramo. To joj kaži.“

„Hajde da dajedno udemo u kucicu date iglamo.“

„Ne!“

„A tata, nece da dajedno udemo u kucicu da te iglamo.“

Vidim, zbunjen je. Ne zna šta da radi i kako da se postavi. Gledam – onaj na klupi je verovatno devojčicin tata, neki sasvim običan tip sa običnim mislima koje se imaju dok se čeka supruga ispred Maksija (dakle, momak je sasvim odsutan i svakako pod stresom).

Ne mora ona, sine. Ti samo uđi, prođi pored nje.“

Okleva, vidim, procenjuje ishod.

„Hajde, samo prođi.“

Kreće. Dolazi do nje. Saginje se i krivi da se provuče.

„Ne!“

Iako je mogao da prođe, a ona se nije ni pomerila, moj hrabri sin se na njeno ponovno „ne“ trže i vrati se pravo meni.

„A, ne mogu da….“

Usta i glas mu se malo krive, naginju ka plaču. To je već situacija kada nema nazad, ranije opisana kao – ne vredi više čekati. U tom trenutku, dok ja sa jednim okom na tipu sa klupe uzimam vazduh da nežno ali glasno kažem sinu da se ništa ne boji i da prođe u kućicu pored nje kao da je nema, pa da onda, ako treba, i devojčici nežno ali glasno kažem da se skloni da se i druga deca igraju u kućici, taj ispostaviće se genijalni tip se konačno udostojava da svrati u našu ravan i progovara:

„Pomeri se da bata uđe. To nije tvoja kućica. To je Miškovićeva kućica.“

kucica-maj-2006.JPG

Devojčica brizne u dečje kmeženje.

Jovan ulazi, iako se i dalje nije pomerila, i poziva me da mu kucam i pitam ga: „Kuc, kuc, komšija, šta ima za ručak…“.

Ja se još uvek smejem, ali mi se, ipak, pomalo i plače.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s