Dete ide u vrtić

Šesti (jutrošnji) polazak u vrtić je protekao glatko i rutinski. Bez suza ili kmeženja, normalno profesionalno i taman koliko treba veselo.

Ovih dana, meni je nagora bila tuga posle gašenja svetla uveče – jer je znao da je sledeća stvar buđenje i spremanje za vrtić. A onda pomislim, ali on ide negde gde će mu biti lepo, a ja ću nastaviti na posao gde meni niko ne da da spavam u krevetu i ne da mi ni skuvano da jedem niti me presvuče ili mi donosi igračke. I neće dugo proći, on će se tamo stvarno i osećati lepo, mi ćemo u kući morati da se ponašamo po pravilima iz vrtića itd, a sad ovde pravimo dramu.

Tako i bi. Uz malo sreće i puno truda. Njegovog.

A sreća su povoljne okolnosti – mama je mogla da ga ostavlja na kraće, u vrtiću nije bilo stvarnih sukoba sa drugom decom (veoma važno u pocetku, bar za ovo dete), pojavila se drugarica koja mu je sama prišla i potpuno ga okupirala prvih dana…

A sve mu se bilo poremetilo. Zaboravljao je stvari koje je odavno naučio, bio je ujutro tužan a popodne teatralno veseo, imao je čak i neke psihosomatske manifestacije…

I eto. Da znate ako budete pakovali svoju decu. Ne nasedajte. A ja ću uskoro, obećavam, napisati ponešto konkretnije o uopštenijem – separacionoj anksioznosti pri polasku u vrtić i adaptaciji.

Uzgred budi rečeno, u nekim zemljama (počelo je u skandinavskim) postoje vrtići u kojima je boravak isključivo napolju. Wood Kindergarten (u Nemačkoj: Waldkindergarten; u Britaniji: Outdoor preschool) prima decu od tri do šest godina starosti.
Postoje i kombinacije običnog i „šumskog“ vrtića, a osim što nema plafona i zidova, u ovom divljem vrtiću nema ni komercijalnih igračaka, već se sve pravi od onog što se pronađe napolju, u šumi, na livadi, plaži…
Koristi su nenabrojive, uključujući i – gle sad – mnogo manji procenat povreda od nezgoda ili pada!

Advertisements

Polazak u vrtić (III)

Ovoga puta, pre svega ostalog „šaljivog i slatkog“, želim da naglasim da se ja možda ovde, na ovom javnom mestu, previše zajebavam na račun njegovog najtežeg iskustva u dosadašnjem životu i krize koja mu je, koliko god neophodna, razvojno dragocena i kulturološko-civilizacijski nužna, ipak ujedno i realna kriza.

U njegovom životu nije bilo veće. U vrtiću nema osećaj sigurnosti (steći će), gubi osećaj kontinuiteta sebe i poznatog života (steći će) i nema interakciju koju razume i očekuje od sveta, na koju je navikao (i neće je ni steći, već će biti primoran da se nauči drukčijoj, u čemu i jeste stvar)… i nije mu lako.

Ako jednog dana, za nekom ko zna kakvom spravom u koju će evoluirati današnji računari, pretragom po ko zna čemu što će proisteći iz ovog sadašnjeg interneta, moj sin pronađe ove stranice, želim da mu poručim da je bio strašan borac sa sobom, dakle bio si, sine, strašan borac sa sobom, pokazao si zavidnu snagu volje i osećaj dužnosti oblačeći se i koračajući hrabro ka vrtiću s najtužnijim licem koje sam video. Želim da ti kažem da sam bio ponosan na tebe (siguran sam da sam i ostao) i da si bio takav smor da smo od tebe dobijali ospice po mozgu, jer bio si povremeno težak kao crna zemlja sa svojih 19 kila, i nek ti je uteha da si za svaku stvar u kojoj si se osećao loše, a na koju smo te terali, učinio da se osećamo loše zajedno s tobom.

Tako.

Drugi dan je prošao bolje.

Našla se neka sasvim mala devojčica, jedna što ne zna ni da priča kako treba, i koja mu je sve vreme samoinicijativno donosila igračke. A on je izvoljevao.

Utisci su bili unekoliko drukčiji.

– Jeo sam supe. Ali mama, u vrtiću je samo supa, nema rezanaca. Rezance sam jeo posle, sa sirom.

Kad je došla po njega, obradovao joj se i pokazao olakšanje, ali rekao je da će ići opet i da mu je bilo lepo.

Ta se priča, ipak, brzo promenila. Meni se čini da nam je te pozitivne ili neutralne komentare o vrtiću davao samo zato što je prošlo, gotovo je, preživeo je, a pritom zna da ćemo nas dvoje takvim komentarima biti zadovoljni.

Kako je padalo veče, stvar se menjala. Shvatao je polako da će morati i sledećeg dana da ide.

Otpor prema vrtiću je poprimao najrazličitije oblike…

– Šta ste radili?
– Ništa.
– Čime si se igrao?
– Ničim. Nisam se igrao.
– Šta rade druga deca?
– Ništa.
– Šta rade vaspitačice?
– Ništa ne rade.
– Jel budu tu, u sobi s vama?
– Budu.
– Jel vam pomažu kad treba?
– Ne.
– Jel vas čuvaju?
– Ne.
– Jel stoje?
– Ne.
– Jel sede?
– Ne.
– Jel pričaju?
– Ne.
– Jel plivaju?
– Ne.
– Jel lete?
– Ne.
– Jel se valjaju po patosu?
– Ne.
– Pa šta rade?
– Ehm.. pa… Jašu konjove. Magarce jašu.

I tako. „Ja neću da idem u vrtić“ se pretvorilo u „Nemojte ići na posao…“ A kad smo pokušali da mu objasnimo zašto moramo, nabrajajući stvari koje ne bismo imali da ne idemo na posao, rekao je samo:

– Ne moramo mi jesti mesa.

Meso, inače, ja nisam ni pominjao, već njemu draže stvari. On je samo ponudio žrtvovanje nečeg drugog.

Polazak u vrtić (deo II)

Ja sam otišao na posao, oni su ostali da se spreme.

Kasnije sam saznao da je mališa oduševljeno žurio, i od uzbuđenja vrlo malo jeo. Poslednji zalogaj doručka je i poneo u vrtić:

– Žvaći to, da idemo!
– Pa požvakaću u vrtiću!

Kad su stigli, bezglavo je utrčao među decu. Mama je morala da ga vrati da ga preobuje i upozna sa vaspitačicom.

Kad je par sati kasnije došla po njega, zatekla ga je kako spava, sam, dok su ostala deca ručala.

Prvo što je rekao, kad ga je na izlazu pitala za utiske, bilo je:

– Neću o tome da pričam.

Kasnije je progovorio, a meni je prve utiske lično saopštio telefonom (o tome sam već pisao).

Slede izvodi iz dijaloga koje smo pokušavali da vodimo s njim.

– Zašto si plakao?
– Pa zato što nisi došla.
– Pa došla sam.
Malo je razmislio.
– Pa zato što nisi PRVA došla.
– A čija mama je došla pre mene?
– Duletova mama je došla. Pre tebe je došla.
– Jel Dule manji od tebe?
– Jeste, Dule je mali, znaš kako je mali, ovako mali.
– Eto vidiš, on je mali.
Opet je razmislio.
– I Uroševa mama je došla pre tebe!

– Onaj dečak Uroš me je gurnuo.
– Zašto te je gurnuo?
– Pa gurnuo me je. A njega je vaspitačica grdila.
– Eto vidiš! Grdila ga je. A ti nemoj da plačeš čim te neko malo gurne…

Očigledno je to guranje, verovatno oko neke igračke, bilo okidač – za dete kojem se spava i prvi put je u vrtiću – da se rasplače. Ali, ispostavilo se, bilo je tu još razloga za nervozu…

– Mama, u vrtiću nema ništa da se jede.
– Ima, kako nema.
– Ali ja sam tražio da jedem.
– Tražio si?
– Pa da, a vaspitačica mi je rekla da nema ništa da se jede.
– Ima u vrtiću ručak, ali si ti hteo da spavaš pa si spavao dok su druga deca jela ručak.
– Ali… – nije bio zadovoljan odgovorom – ja sam tražio da jedem.
– Kad nisi hteo lepo da jedeš kod kuće. Kad drugi put budeš išao, onda ćeš tamo doručkovati, sa drugom decom.
– Neću ja da idem u vrtić drugi put.

Bio gladan, jadničak. Kad je ušao u stan, rekao je:
– Uau, šta to tako lepo miriše?
Mama je u međuvremenu skuvala lepu čorbu. Oduševio se, a onda se uozbiljio u čudu:
– Ali, ko je to nama pripremio?
…jer rečeno mu je da je mama bila na poslu.
Uvek je tako: jedna laž povlači drugu.
– Hm, pa… Ja sam s posla došla prvo kući da brzo skuvam…

– Ali, ja ne volim da idem u vrtić.
– U vrtiću će ti biti sve lepše i lepše. Videćeš. Zavolećeš ti vrtić. Tamo ćeš svašta novo naučiti…

Sutradan (vikend), iznebuha, igrajući se nečeg sasvim desetog:
– Mama?
– Molim, sine?
– Ja nisam zavoleo vrtić.

Onda, nešto kasnije:

– Mama? Ništa me u vrtiću nisu naučili. NIšta nisam naučio. Nisu mi čitali ni knjige ni ništa.

(…)

U nedelju je ponovo pokrenuo priču o guranju. Kažem mu:

– A, pa ako te neko opet gurne, ti brzo ustani i ovako glasno kaži: NEMOJ TI DA SE GURAŠ!
– Ja ću njemu – glumi uzbuđeno, jer to mu se sviđa – Ovako ću ja njemu da kažem, NEMOJ TI DA SE GURAŠ!
– Tako je, bravo.
– A onda će on mene opet da gurne. Znaš kako me je gurnuo, ovako.
– A onda ti opet brzo ustani i ovako kaži: SLUŠAJ TI, NEMOJ DA SE GURAŠ, REĆI ĆU TE VASPITAČICI!
– Ovako ću ja da kažem: NEMOJ DA SE GURAŠ, REĆITE ĆU VASPITAČICI!
– E, tako. Bravo.
– Onda će on mene opet da gurne.
– Hm.. Koliko će te puta, znači, gurnuti?
On broji u sebi, gleda u prste negde dole.
– Tri. Tri puta će me gurnuti!
– E ako te gurne tri puta, onda ti gurni njega!
– Zašto? – totalno je zbunjen.

Naučiće. Nažalost.
Nadam se.

(nastaviće se, sigurno hoće)

Polazak u vrtić (deo I)

Moj sin je svoje prve tri i po godine proveo kod kuće, uz mamu, babu ili – povremeno – neko treće dobro poznato lice. Već duže vreme smo svesni da je to za njega bilo odlično i sve po redu, ali i da je to (što je mama uopšte mogla da bude sa njim kod kuće) imalo i svoje nepovoljne efekte. Ne samo po kućni budžet, već i po njegov socijalni život, čija raznovrsnost se svodila na kačenje za maminu ili tatinu čas levu, čas desnu nogu.

Šalim se, nije bilo baš sasvim tako, niti je on baš sasvim takav, ali – u svakom slučaju – vreme mu je bilo da krene.

Majka je danima vršila psihološke pripreme.
– Sećaš se sve one dece što ih vidimo da se igraju kad idemo u šetnju (…) I ti ćeš uskoro ići u vrtić (…) Tamo ima puno, puno dece (…) igračaka (…) vaspitačica vas čuva, ona je dobra (…) vi se igrate (…) ručate (…) spavate…
– Neću ja da spavam.
– Deca se tamo puno igraju pa se umore (…) ja ću te odvesti, pa ću otići na posao (…) doći po tebe (…)
I tako redom.

Polaznik

Veče pre nego što će mališa krenuti. Pre gašenja svetla, nas dvojica čitamo basne. On sav zamišljen, kontemplativan, tih.
– Tata? – odjednom će, baš negde u trenutku kad je lisica primetila da od lava nema tragova koji izlaze iz pećine.
– Molim, sine?
– A jel će mama dugo biti na poslu kad ja odem u vrtić?

Ja u problemu – ne znam šta mu je rekla, nisam bio tu.

– Neće, sine. Brzo će doći.
– Ali.. – počne i stane, jer je svestan da je sve odgovore već dobio, a vrtić ga, pored neodređenog straha, i jako privlači.
Vidim ja, njemu je potreban dodatni podstrek.
– Sine? Pa ti ne znaš? – kažem mu nešto glasnije, sa širokim osmehom.
– Ne – i njemu se širi osmeh, u očekivanju prijatnog iznenađenja.
– Pa ti nemaš pojma? – nastavljam sa još više uzbuđenja.
– Ne – smeje se, očekujući životnu prekretnicu i iskustvo koje će pamtiti.
– Pa ti nisi ni znao kako je u vrtiću? – nastavljam sa još više uzbuđenja.
– Ne – on je sad već oduševljen osećanjem otkrovenja.
– Pa sutra ćeš znati! – oduševljen sam i ja.

Njemu, malom naivčini, oči sijaju od uva do uva. Klasična zloupotreba poverenja, s humanim ciljem i uz molitvu da se stvar ne okrene na još gore. Ali, negativno predubeđenje garantuje neuspeh, a pozitivno olakšava stvari, koliko – toliko.

– Tamo je, sine, sve za decu. Videćeš. Tamo ima puno, puno igračaka! Ima i dece, puno dece, manje od tebe, veće od tebe, i takve iste kao ti! Neki od njih će ti biti super drugari! A imaju i stolice, ali male, za decu! Imaju i stolove, ali male, za decu! Imaju i krevete, puno kreveta, ali malih, za decu, i male ve-ce šolje za decu… jer je tamo sve za decu…
On se naglo diže iz kreveta, s podignutim rukama, prosto skače u eksploziji radosti:
– I ima puno slatkog!
…jer je sve zamišljao što sam mu govorio, i ničeg nema logičnijeg od jedne gomiletine slatkiša koja stoji u takvom čarobnom prostoru, gde je sve za decu, pa i ve-ce šolje i stolovi i stolice.
– Pa ima, sine, kad je užina… da, bude i slatkog…

I tako je moj slin, ispranog mozga, krenuo u vrtić. Od uzbuđenja je zaspao veoma kasno, što je po sebi pogoršalo stvari jer mu se u vrtiću spavalo, a u sedam ujutro je prosto skočio iz kreveta s rečima:
– Hajde da večeramo pa da idem u vrtić!

(nastaviće se)