Polazak u vrtić (deo I)

Moj sin je svoje prve tri i po godine proveo kod kuće, uz mamu, babu ili – povremeno – neko treće dobro poznato lice. Već duže vreme smo svesni da je to za njega bilo odlično i sve po redu, ali i da je to (što je mama uopšte mogla da bude sa njim kod kuće) imalo i svoje nepovoljne efekte. Ne samo po kućni budžet, već i po njegov socijalni život, čija raznovrsnost se svodila na kačenje za maminu ili tatinu čas levu, čas desnu nogu.

Šalim se, nije bilo baš sasvim tako, niti je on baš sasvim takav, ali – u svakom slučaju – vreme mu je bilo da krene.

Majka je danima vršila psihološke pripreme.
– Sećaš se sve one dece što ih vidimo da se igraju kad idemo u šetnju (…) I ti ćeš uskoro ići u vrtić (…) Tamo ima puno, puno dece (…) igračaka (…) vaspitačica vas čuva, ona je dobra (…) vi se igrate (…) ručate (…) spavate…
– Neću ja da spavam.
– Deca se tamo puno igraju pa se umore (…) ja ću te odvesti, pa ću otići na posao (…) doći po tebe (…)
I tako redom.

Polaznik

Veče pre nego što će mališa krenuti. Pre gašenja svetla, nas dvojica čitamo basne. On sav zamišljen, kontemplativan, tih.
– Tata? – odjednom će, baš negde u trenutku kad je lisica primetila da od lava nema tragova koji izlaze iz pećine.
– Molim, sine?
– A jel će mama dugo biti na poslu kad ja odem u vrtić?

Ja u problemu – ne znam šta mu je rekla, nisam bio tu.

– Neće, sine. Brzo će doći.
– Ali.. – počne i stane, jer je svestan da je sve odgovore već dobio, a vrtić ga, pored neodređenog straha, i jako privlači.
Vidim ja, njemu je potreban dodatni podstrek.
– Sine? Pa ti ne znaš? – kažem mu nešto glasnije, sa širokim osmehom.
– Ne – i njemu se širi osmeh, u očekivanju prijatnog iznenađenja.
– Pa ti nemaš pojma? – nastavljam sa još više uzbuđenja.
– Ne – smeje se, očekujući životnu prekretnicu i iskustvo koje će pamtiti.
– Pa ti nisi ni znao kako je u vrtiću? – nastavljam sa još više uzbuđenja.
– Ne – on je sad već oduševljen osećanjem otkrovenja.
– Pa sutra ćeš znati! – oduševljen sam i ja.

Njemu, malom naivčini, oči sijaju od uva do uva. Klasična zloupotreba poverenja, s humanim ciljem i uz molitvu da se stvar ne okrene na još gore. Ali, negativno predubeđenje garantuje neuspeh, a pozitivno olakšava stvari, koliko – toliko.

– Tamo je, sine, sve za decu. Videćeš. Tamo ima puno, puno igračaka! Ima i dece, puno dece, manje od tebe, veće od tebe, i takve iste kao ti! Neki od njih će ti biti super drugari! A imaju i stolice, ali male, za decu! Imaju i stolove, ali male, za decu! Imaju i krevete, puno kreveta, ali malih, za decu, i male ve-ce šolje za decu… jer je tamo sve za decu…
On se naglo diže iz kreveta, s podignutim rukama, prosto skače u eksploziji radosti:
– I ima puno slatkog!
…jer je sve zamišljao što sam mu govorio, i ničeg nema logičnijeg od jedne gomiletine slatkiša koja stoji u takvom čarobnom prostoru, gde je sve za decu, pa i ve-ce šolje i stolovi i stolice.
– Pa ima, sine, kad je užina… da, bude i slatkog…

I tako je moj slin, ispranog mozga, krenuo u vrtić. Od uzbuđenja je zaspao veoma kasno, što je po sebi pogoršalo stvari jer mu se u vrtiću spavalo, a u sedam ujutro je prosto skočio iz kreveta s rečima:
– Hajde da večeramo pa da idem u vrtić!

(nastaviće se)

2 thoughts on “Polazak u vrtić (deo I)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s