Postoji li Đoković?

Pre neko veče smo po prvi put zajedno gledali celovečernji igrani film na televiziji, sa kauča, sa sve kokicama. Dete je zapanjeno sedelo između nas i posmatralo kako se Supermen muči i zlopati sa svojim ružnim i zlim klonom.

Superjunaci su nam već dobro poznati, nagledali smo ih se u crtanom obliku – celu porodicu Incredibles i njihovog drugara Frozona.

porodica-incredibles2

Ali, u igranom filmu, Supermen podiže ceo autobus. Stvarno. To što je pomerio mesec iz orbite i napravio vanredno pomračenje kako bi zlom klonu zaklonio Sunce i oslabio ga, to i nekako može da se proguta (mesec i svemir su ionako nešto apstraktno), ali… CEO AUTOBUS!!?

I da – Supermen leti. Stvarno leti. Toliko leti, da je bilo neizbežno dati par objašnjenja.

„Ne postoji stvarno Supermen. To je samo glumac koji se obuče u Supermena. Kao kad si gledao predstavu u kojoj se glumci obuku u vukove, pa su kobajagi oni vukovi.“
„Pa da, to je samo glumac. Ali, on može leti.“
„Ne može on, sine, stvarno da leti. To je samo kobajagi. Ne može nijedan čovek da leti, osim ako sedne u helikopter ili avion.“
„Ili raketu.“
„Tačno. Nemaju valjda ljudi krila pa da lete!“
„Pa da. Ali on ima čaršav, ima čaršav na leđima. Zato on može da leti.“
„Ne može, sine. kad bi ti i ja stavili čaršav na leđa, jel bi mogli da letimo?“
„Ne.“
„Kad oni prave taj film, kad ga snimaju, kao baba kad tebe snima kamerom sa telefona, oni vežu glumca za kanap, pa onda dizalicom podignu njega za kanap da kobajagi leti. Kao kad smo kačili tvoje autiće i životinjice na konac pa ih nosili po kući kao da lete.“
„Pa da. Koju dizalicu?“
„Pa neku dizalicu. Kad snimaju film, oni paze da se kanap i dizalica ne vide, i onda kad gledamo film i jedemo kokice nama izgleda kao da stvarno leti.“
„Pa da.“

Dva dana je prošlo. Supermena nismo ni pominjali. Igrali smo se na patosu, gledali obične crtaće na sjajnom kanalu Minimax i Australian Open. Odjednom, dete progovara.

„A otkud ti tata znaš za dizalicu i kanap?“

Jedva sam se setio o čemu me pita.

„A, to! Jednom su na televizi pričali kako su snimili taj film, pa su pokazali dizalicu i kanap. Sine, ljudi ne mogu da lete tako sami, nijedan čovek. Ne postoji, sine, Supermen stvarno.“
„Pa da.  Ne postoji on stvarno. Samo kobajagi.“
„Pa da.“
„A tata?“
„Molim?“
„Postoji li Đoković?“

novak-djokovic

Advertisements

„Šta ću biti kad porastem“

Ovako smo se toga igrali:

„Ako budeš vatrogasac, šta ćeš raditi?“
„Ako budem vatrogasac, gasiću vatru, ovako pšššššš!“

„Ako budeš astronaut, šta ćeš raditi?“
„Ako budem astronaut, leteću u raketi, na mesec ću leteti, ovako vufffffff!“

„Ako budeš veterinar, šta ćeš raditi?“
„Ako budem veterinar, izlaziću na vetrinu, ovako će da duva vetrina, fijuuuuu!“

„Ako budeš programer, šta ćeš raditi?“
„Ako budem programer, prebacivaću programe. (uzima daljinski) Ovako, ćik, ćik, ćik…!“

Koliko je Deda Mraz ljut?

Sledi istinita priča o igri koju ovih dana igramo za stolom, a koju je izmislilo dete: govorimo o tome koliko je nešto ljuto.

Štos je u tome da se pravimo da je sve ljuto (iako dete, razume se, ne jede ni malo ljuto), i da opisujemo koliko je šta ljuto. Posle glumimo kako smo se oljutili. 

„Koliko je ljuta ova šargarepa, tata?“
„Ova šargarepa je ljuta kao tri rena.“

„Koliko je ljut ovaj jogurt, tata?“
„Ovaj jogurt je ljut kao pedeset kesica bibera.“
„Ne, nego devedesto pedeset petnaest bibera!“
„E, toliko!“

„Koliko je ljuta ova jabuka, tata?“
„Kao puna kesa jako ljute paprike!“
„Banatske, iz Afrike!“
„Tačno!“

Kad mi je već dosadilo, stiglo je neočekivano pitanje.

„Tata, koliko je ljut Deda Mraz?“
„Kako Deda Mraz? Nije on valjda neka hrana?“
„Pa koliko je?“
„Pa nije on ljut.“
„Jeste, tata! Znaš koliko?“
„Koliko?“
„Deda Mraz je o-ho-ho ljut!“

Žena za mene

Ovih dana imamo novu knjigu za pred spavanje (upravo ovu).
Evo jedne od pesmica koje smo sinoć čitali. U pitanju je stara japanska uspavanka.

OČI MOJE MAJKE

Na jezera dva iz bajke
liče oči moje majke.

Naokolo stabla vita,
a sred vode, mirne, sjajne,
dva otoka ko dve tajne.

Što ne mogu jednom samo
da poteram čun onamo?…

Kakva ptica šaropera
peva tamo kraj jezera?

Da l’ ribice zlatne rone
na dnu tihe vode one?

Na jezera dva iz bajke
liče oči moje majke.

Kad sam završio čitanje, dete svo zbunjeno, nekako misaono uznemireno. Mislim se, previše je ovo, ovo je poezija, pa još japanska, kad on progovara:

– Tata?
– Molim, sine?
– Kad ja porastem, tata, nema nikakva žena za mene.
???
– Kako to misliš?
– Pa nema žena za mene!

I shvatim. Prvo, on mali misli da će on porasti, a mi ostati ovakvi isti i sve drugo ostati isto. Drugo, naučio je da je mama tatina žena, da je prvo bila devojka, a da će on imati svoju devojku i svoju ženu kad on poraste, a da je sada mali. To je naučio jednom prilikom kada je rekao da će mama biti njegova žena kad on poraste. Da ne ulazimo u rasprave oko frojdovskih koncepata psihoseksualnog razvoja i njihovih modernijih derivata – ipak je to za njega zbunjujuće.

I tako on gleda po kući i vidi da nema žene za njega. Mama je zauzeta, a druge nema.

Zaspali smo nabrajajući devojčice iz vrtića i okruženja koje su sada kao on, a koje će porasti kad i on, i zamišljajući devojčice koje će možda biti njegova žena a koje sada ne poznajemo, koje baš sad spavaju ko zna gde, možda i u Sremskoj Mitrovici, možda u Užicu, Engleskoj, Americi, Italiji, Kini, Japanu, Australiji.
To su mesta koja redovno pominjemo.

„Srećna Nova knjiga!“

Troipogodišnjak je herojski dočekao – ne apstraktnu i nejasnu Novu godinu, koncept i meni samom previše arbitraran – već vatromet.

A kad smo počeli da se ljubimo i vičemo „Srećna Nova godina!“, on je prvo nekoliko puta to isto ponovio, a zatim je otrčao po knjigu koju je dobio tog dana i povikao „Srećna nova knjiga!“, a pošto mu to nije bilo dovoljno, uhvatio se za uvo i zapevao: „Srećno novo uvo!“

Zaspali smo uz svest da će nas ujutro sačekati pokloni ispod jelke i uz haotičan razgovor o Deda Mrazu…

„A šta ako ima neki mali Deda Mraz, sa malim poklonima u kojima su male igračke za male ljude?“

Srećna Nova 2009. svim malim ljudima, i želimo vam male poklone sa malim stvarima, da vas svakog jutra čekaju ispod velikih ukrašenih arbitrarnih stvarčina za koje mislimo da su naši životni izbori pa ih krasimo kao da su oni važni.

poklon-iz-vrtica