Sunčane naočare

Dete je dobilo svoje prve sunčane naočare u životu. Pre toga, naravno, klinja se igrao sa maminim (tata nema svoje, imao bi al’ smetaju mu očima). Kroz tu igru, dete je sunčane naočare shvatilo kao nešto što se nosi po kući, pred ogledalom i paradirajući hodnikom ogrnut u peškir ili kuhinjsku krpu, obavezno sa nečim na glavi – takođe kuhinjskom krpom na primer.

Pošto je konačno došlo leto, a nema nikakvog razloga da ne idemo na plažu, a ni da žmirkamo na sladolede i kokice, četvorogodišnak je dobio svoje prave sunčane naočare. Prikladne. Plavi ram na kamiončiće i automobilčiće. Oduševljen, odmah je otišao u kuhinju po par krpa.

Nešto kasnije, isti dan.

– Idemo na sladoled, sine. Stavi naočare.

– Ali tata – dete će u čudu – Zašto da stavim sunčane naočare?

– Pa idemo napolje. Da ti ne smeta sunce, sine. Zato služe sunčane naočare.

– Ali meni će se svi..mene će svi… Rugaće mi se.

Jedva shvatim.

– Neće, sine, neće ti se niko rugati. Nisu sunčane naočare za ruganje. Neko bi ti se rugao kad bi izašao sa krpom na glavi, kad bi obukao pantalone naopako, ili kad bi išao upiškan, ali sunčane naočare su lepe i nose ih i deca i ljudi. A tvoje su baš lepe, i svi će reći „Jao vidi kako lepe sunčane naočare ima onaj dečak!

Krenusmo. Stojimo u prodavnici, čekamo red da platimo hleb i mleko i sladolede. Mališa se mota oko nogu nestrpljivih ljudi, mali je, ispod svačijeg pogleda. Vidim da je sav indisponiran.

– Šta je bilo sine?

– Ali mene niko ne gleda. Niko me ni ne gleda.

– Pa dobro, ne vide te ljudi. Ne idu baš svi ljudi u prodavnicu da gledaju ko ima kakve sunčane naočare, sine.  Čekaj da vidiš šta će ti reći prodavačica kad stignemo na red, ona će sigurno nešto reći.

Tako, naravno, i bi.

– Ajao, ala ti imaš dobre sunčane naočare!

Sad je sve na svom mestu. Ponosni mališa stoji kao ukopan, naglašena ozbiljnost na usnama, pogled skriven u tami. Čak i ne čeprka po slatkišima postavljenim nisko kod kase (da deca mogu da dohvate sama, pa da roditelji ne mogu da se odbrane dok su zauzeti oko plaćanja, a i da im bude neprijatno da se natežu i grde ih dok ceo red nestrpljivih gleda i čeka). Prodavačica nastavlja.

– Hoćeš mi dati malo da ih ja nosim, dan-dva?

– Neću, ali… – dete se okreće meni – Tata, kad budemo išli tamo opet kod doktorice, podseti me da kupimo njoj jedne.

– Važi sine, okej, nema problema, ali ne znam kad ćemo opet ići tamo.

Prodavačica me gleda, kao da se izvinjava. Očekivala je „neću“ i gotovo.

Pošto je dobio svoj ego-boost, a rešio je i problem, moj sin sada već čeprka po slatkišima. Koristim priliku, kažem joj:

– Neće zaboraviti.

– Stvarno?

– Nema šanse.

Žena shvata da je napravila problem. Zamišlja mog sina kako se negde dernja da kupimo njoj dečje sunčane naočare, a ja ga valjda bijem ili vučem napolje za uvo.

– Pa neka, ako kupite, daću vam pare.

– Ako budemo baš morali, dogovoreno.

Vidim, žena zabrinuto gleda u naočare i pita se jesu li kineske, koliko bi mogle koštati.

Odlazimo.

Naravno da nećemo morati, dete je razumo, zna se šta se mora a šta ne, ali nek dobra prodavačica zapamti kad je četvorogodišnjem detetu tražila naočare na dva dana.

Tajni agenti Izi i Lora

(na slici: tajni agenti Izi i Lora)

One thought on “Sunčane naočare

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s