Uvod u sujeverje

Kopajući po blogu i draftovima koji su ostali neobjavljeni nađoh ovaj, posve prikladan za predstojeće datume.

Kada se vodio ovaj razgovor, Jovan je imao 4,5 godine. Prvi put je napisao pismo Deda Mrazu. Sam. I samoinicijativno.

Razmišljala sam kako mu objasniti instituciju D.M. ali sam odlučila ipak da sam razvije neku predstavu kakva god mu odgovara. Pa, vremenom, ako pita da l postoji ili ne postoji, reći ćemo, iskreno.

Međutim, pitanja ne dolaze uvek u onoj formi u kojoj ih očekujemo, element iznenađenja uvek postoji, pogotovo kad zaboravimo da za decu nije sve suva dihotomija.

To su sva ta egzotična začinska bilja u čorbi roditeljstvovanja deteta u tom uzrastu.

Dakle, bilo je to ovako: Nastavite sa čitanjem

Advertisements

Sramota, Politika, 9. decembar

Pročitao sam naslov „Telesno kažnjavanje kao pravo i DUŽNOST roditelja“ i mislim da bi tu trebalo da prestane svaka rasprava i dalje bavljenje ovim. Naslov je naslov. Ako neko smatra da su novine izvukle naslov iz konteksta, neka ih tuži.
Ali, ne da mi mira. Ja sam nikada nisam dobio batina, a nije ni moje predškolsko dete, i vama to ovde možda ništa ne znači, ali za tim nikada nije bilo ni potrebe. A imali smo štekere. Nisu sva deca ista, naravno, nisu ni roditelji, ali naslov je skandalozan i invazija na suptilni odnos roditelja i deteta.
Roditeljima troje ili više dece, ili onima koji su greškom (ljudski je) upali u vrzino kolo batina uprkos nespornoj ljubavi, poručujem da me pročitaju do kraja. Imam i za njih utešnih reči.

Ukoliko volite i cenite Zorana Milivojevića, molim vas da čitate bez predrasuda i shvatite da vas razumem. Nemam ništa protiv njega lično, ali psihologija se vazdušasta i bedna toliko trudi da bude egzaktna, da je bezobrazluk s njegove strane gađati se velikim istinama ovako paušalno. S takvim skokovima u mišljenju, Razvojnu psihologiju na BU ne bi položio nikad, a taj ispit ne može ni da se plati.

Autor teksta se poziva na Duška Radovića. Toliko mi je to smešno da se osećam bezobrazno. „Decu sme da bije samo onaj ko ih voli“. Jeste, to je rekao Duško koji je pisao aforizme, davno, u vreme kad je tema bila i telesno kažnjavanje tuđe dece u školama i po ulici, a koji je, između ostalog, rekao i „Tucite svoju decu čim primetite da počinju da liče na vas“, misleći baš na nas ovakve, jer je želeo nešto da kaže o roditeljima, ne o deci niti o vaspitavanju. A još je i rekao „Da li je vaspitanje umni ili manuelni rad? Nema jedinstvenog odgovora. Neka svako vaspitava onim čime raspolaže.“

Pošto je rekao reč „dužnost“ i nije naveo nikakve alternativne mere za pokušati pre telesnog kažnjavanja, a decu koja nisu za batine pomenuo je kao neki kuriozitet, dakle ide đonom, odgovaramo istom merom.

Raspredanje s predumišljajem…

… o ljudskim pravima i drugim demonima

Piše: mama

Nije se na ovom blogu nikad pisalo oštro i žustro. Uglavnom smo ga koristili za obeležavanje onih najčarobnijih trenutaka roditeljstva koje smo želeli da sačuvamo. Međutim, evo sad baš imam potrebu da nešto kažem, osećajući nekako kosmičku dužnost da progovorim drugačijim tonom na temu dece i roditeljstva jer se zaista osećam lično pogođena. Osećam se stvarno kao budala koja raspreda o nekim roditeljskim pravima i bori se za one koji su radi da ta prava prvom prilikom izokrenu.

Ne mogu sve što imam da kažem da pišem po tuđim blogovima, nedajbože oficijelnom blogu udruženja kog javno zastupam, a koji je na meni tako neomiljenom mestu, koje je postalo hermetički zatvorena klika raznih koji se međusobno kompenzuju bilo tako što se podržavaju ili tako što se mrze. A ne mogu da ćutim. Nemam mesta da sve to pišem po društvenim mrežama. Nisu tome namenjene. A i imam svoju prćiju ovde davno otvorenu, s nekim ciljem. I neću da ćutim. Kome nije nikad bilo tako, ne razume.

Danas je bio dan ljudskih prava. Prošlog meseca je bio dan prava deteta. Možda i nema veze. Zašto uopšte odvajamo ljudska i dečija prava? I zašto se svaki put, ali svaki put, podigne prašina oko tih tema? Zašto ne uvažavamo ista prava za sav živalj na planeti? Zašto su nam potrebni vagoni pisanih Zakona da bismo ljudski živeli? Zašto je potrebno da nas neko uslovi kaznom da bismo se međusobno voleli i poštovali?

Dotuk’o me psihoterapeut koji je valjda jedini dostupni sagovornik medijima s titulom pa ga eksploatišu naširoko valjda tražeći očajnu širinu javnog mnjenja. Evo ovako: članak u Politici

Što bi reko Dirty Harry „mišljenje je kao dupe, svako ga ima“.

E pa evo ga i moje, ogoljeno. Mišljenje, ne ono drugo.

Potpuno lična impresija: pored psihoterapeuta koji zagovara batinanje dece kao roditeljsku dužnost i vrlinu, te omalovažavajući značaj roditeljske ljubavi, u roku od nedelju dana od nekoliko ljudi u nekoliko različitih prilika čujem: (parafraziram) „šta smo to uradili, deca su danas zaštićena kao beli medvedi… mi smo roditeljii bolesni zbog njih… mi nastavnici u školi ne smemo da pisnemo…mi obični ljudi nemamo nikakva prava, samo ih deca imaju…samo trubite o dečijim pravima kao da samo deca postoje, a šta je sa njihovim obavezama… ne smeš decu danas ni darnuti, ni preko pogledati…upropastiše nas, teško nama, deca će nas jednog dana sve pogaziti…“

Prvi, sasvim površan utisak je sledeći: negde nešto niste razumeli…ili jednostavno vam smetaju sveprisutna deca.
U redu ako neko ne voli decu. Ni ja ne volim komarce iako sam prinuđena da sa njima živim. Namažem se autanom, pa uživam. Ima sredstava i protiv dece kako od sopstvene tako i od tuđe: od kondoma preko debele zvučne izolacije u stanu.
A ima i načina za osvešćivanje. Ali to neću ja da radim. To mora svako sam.

Otkucah jednom kad sam bila u prilici: zaštita prava dece ne umanjuje njihove obaveze. E onda sam se ugrizla za prste. Kakve obaveze ustvari to mi očekujemo?
Npr.
Dete ima obavezu da: sluša roditelje, voli ih i poštuje, da jede, spava, sere, da ide u školu, radi domaći, sklanja svoje igračke, slaže svoje stvari, čuva knjige, pomaže po kući. Je l’ to to?
Roditelj/staratelj ima obavezu da detetu omogući uslove da dete svoje aktivnosti obavlja najbolje što može. A ako roditelj vidi da ne uspeva da ispuni tu obavezu, u obavezi je da traži pomoć kako bi je ipak ispunio.
Država ima obavezu da roditelju stvori sve uslove – e to se zove primena Zakona. Čemu onda bunt: ne uskraćujte nam pravo da tučemo našu decu? Zašto ne kažemo: omogućite nam da naučimo kako da ih ne tučemo, ako već ne znamo? Znamo da ištemo svoja prava a ne znamo ni koja su ni od koga očekujemo da ih poštuje. I nek smo svi billi bijeni u detinjstvu, u krvi nam je valjda krvoločni poriv, zato nam trebaju sad zakonom uređeni međuljudski odnosi. Ili nismo dovoljno ljudi (možda smo preevoluirali) ili ne znamo da se odnosimo. A jebo ti i zakone ako ne možemo samosvesno da shvatimo šta je ljubav a šta nije i čime ćemo vaspitavati decu.

Niko nikad (ali niko i baš nikad) nije rekao da je biti roditelj lako, ali ako se prihvatiš tog posla (rodilo se, valja ga ljuljati) onda ga valjano valja i raditi. Biti roditelj je misija. Prvih 20 godina je najteže, posle možda malo lakše. Šta mi to tražimo kroz naša roditeljska prava? Da gledamo dnevnik u tišini? Omiljenu seriju? Popijemo kafu sa prijateljima u miru? Evo, ja ne gledam TV zadnjih 6 godina. Zabole me ko je pobedio u kući VB, Surviver-u ili u Talentu. Ne znam koja je hit serija. Nit me interesuje.

I za kraj, nek sve dosad pisano na ovom blogu padne u vodu sad ako treba, al da znate: ja moje dete ne vaspitavam. Jednostavno ga samo volim. Apsolutno i bezuslovno.
I srećom, znam još neke primerke od iste roditeljske sorte.
A kad voliš tako svoje dete, onda tako voliš i druge ljude. Uvažavaš i svoja i tuđa ljudska prava.  A onda ti zakoni ni ne trebaju.

I što se tiče svih dečijih i ljudskih roditeljskih prava, gospon prof psihoterapeutu, raspredaćemo se još…