Sramota, Politika, 9. decembar

Pročitao sam naslov „Telesno kažnjavanje kao pravo i DUŽNOST roditelja“ i mislim da bi tu trebalo da prestane svaka rasprava i dalje bavljenje ovim. Naslov je naslov. Ako neko smatra da su novine izvukle naslov iz konteksta, neka ih tuži.
Ali, ne da mi mira. Ja sam nikada nisam dobio batina, a nije ni moje predškolsko dete, i vama to ovde možda ništa ne znači, ali za tim nikada nije bilo ni potrebe. A imali smo štekere. Nisu sva deca ista, naravno, nisu ni roditelji, ali naslov je skandalozan i invazija na suptilni odnos roditelja i deteta.
Roditeljima troje ili više dece, ili onima koji su greškom (ljudski je) upali u vrzino kolo batina uprkos nespornoj ljubavi, poručujem da me pročitaju do kraja. Imam i za njih utešnih reči.

Ukoliko volite i cenite Zorana Milivojevića, molim vas da čitate bez predrasuda i shvatite da vas razumem. Nemam ništa protiv njega lično, ali psihologija se vazdušasta i bedna toliko trudi da bude egzaktna, da je bezobrazluk s njegove strane gađati se velikim istinama ovako paušalno. S takvim skokovima u mišljenju, Razvojnu psihologiju na BU ne bi položio nikad, a taj ispit ne može ni da se plati.

Autor teksta se poziva na Duška Radovića. Toliko mi je to smešno da se osećam bezobrazno. „Decu sme da bije samo onaj ko ih voli“. Jeste, to je rekao Duško koji je pisao aforizme, davno, u vreme kad je tema bila i telesno kažnjavanje tuđe dece u školama i po ulici, a koji je, između ostalog, rekao i „Tucite svoju decu čim primetite da počinju da liče na vas“, misleći baš na nas ovakve, jer je želeo nešto da kaže o roditeljima, ne o deci niti o vaspitavanju. A još je i rekao „Da li je vaspitanje umni ili manuelni rad? Nema jedinstvenog odgovora. Neka svako vaspitava onim čime raspolaže.“

Pošto je rekao reč „dužnost“ i nije naveo nikakve alternativne mere za pokušati pre telesnog kažnjavanja, a decu koja nisu za batine pomenuo je kao neki kuriozitet, dakle ide đonom, odgovaramo istom merom.

Takvo bukvalno shvatanje aforizama, pogotovo Duškovih, govori samo o elementarnom nedostatku smisla za humor, što je jedan od znakova potpunog odsustva empatije i saosećanja, što je preduslov za odsustvo strpljenja i humanosti, i dalje za okrutnost i grubost. Neverovatno za čoveka koji je napisao nekoliko knjiga o ljubavi. U stvari, i nije. Toliko napisivo znanje o nečemu tako životnom može biti znak kompenzatornih procesa. Na primer, reakcije odraslog na odsustvo ljubavi u detinjstvu, u smislu „želim da ODČINIM ono što je meni učinjeno“. Na sličan način se može tumačiti i promocija batina, kroz „identifikaciju sa agresorom“. Stavove „to je za tvoje dobro“ i „batine su me učinile čovekom kakav sam sada, hvala im“, lepo je opisala između ostalog upravo i Transakciona analiza.

Veoma, veoma teško je komentarisati  „stručna razmatranja“ autora teksta. Čovek ne zna odakle bi počeo. Svaka rečenica ima veliku „težinu“ a nema nikakvu potporu. Ovaj transakcioni analitičar se ni rečju ne osvrće na moguće izvore agresivnosti kod dece, kao da to roditeljima nije ni važno (pa i nije, dok postoji telesno kažnjavanje; izlupaš i gotovo; vaspitačice i učitelji posle nek se snalaze s detetom koje je naučilo da može kako hoće sve do batina, a ne smeju da ga biju)… Ispaljuje velelepne zaključke o decenijama odrastanja u nekoliko sukcesivnih država bez pomena ijednog istraživanja, već onako, doktorski. Predstavlja permisivno vaspitanje kao gotovo tradicionalno u Srbiji. Iskreno, verujete li u to kad prošetate ovom napaćenom zemljom? Da srpska deca ne dobijaju batina već decenijama? Sem toga, permisivno vaspitanje nije isto što i odsustvo batina. Niste znali?
Njegove misli visoko lete, i predstavljaju se kao nauka. Očekujem da bi ih, kao takve, neko zaista stručan za temu odrastanja dece vrlo lako oslobodio muke i spustio tamo gde im je mesto, u kafanu (sedanje na kafansku stolicu vas po defaultu čini najpametnijim) ili taksi (uz preporuku da zaista poslušate šta taksista govori, ima ih koji su puno prešli), svakako ne u uvaženo glasilo.

Mogao bih da idem rečenicu po rečenicu, verujte. Traktat se može napisati – toliko ima materijala za dekompoziciju. Ali neću, nemam vremena – na poslu radim, kod kuće sam posvećen ženi i detetu, najčešče ne tim redom.
I naravno, nije uopšte stvar u „telesnom kažnjavanju“ (odvratna mi je ta sintagma, kao da je uopšte moguće kazniti samo telo, ili da je moguće kažnjavati samo telom; podseća me na „ne ubijam te ja, već ovaj hleb“). Dakle, „telesno kažnjavanje posredstvom nanošenja fizičkog bola aplikacijom batina uz kolateralnu štetu poniženja i duševne patnje“, DAKLE BATINE, samo je jedno od ogromnog broja konkretnih pitanja koje proizilaze iz velikog, KAO ŽIVOT širokog iskustva i izazova roditeljstva. Ovako izolovano, izvučeno iz konteksta, to je u startu zamena teza i gubljenje vremena. Mislim, pored one zamene teza o permisivnom vaspitanju i vaspitanju bez batina, i produbljivanja te iste zamene nepotkrepljenom tezom da je permisivno vaspitanje krivo za nevaspitanu decu Srbije (a ratovi, beda, hiperinflacija, nezaposlenost, izbeglice, bombardovanje, živčani roditelji u totalnom raspadu…to ništa, krivo je to što ih sve to vreme njihovi prestrpljivi roditelji nisu tukli!).

Razumete zašto sam pomalo ljut?

Neophodno je govoriti o problemima roditeljstva u širem smislu, o očekivanjima, shvatanjima i predrasudama, odnosu i postupcima od prvog dana, o STILOVIMA RODITELJSTVA, o tome šta je i ko je dete, u kakvom svetu živi KOJI NIJE ISTI kao onaj mamin i tatin, o tome kako vidi i shvata taj veliki, čarobni i strašni svet oko sebe…

Batine ili ne, to je veoma daleka posledica nesporazuma sa detetom koji počinju (a to bi neko ko je napisao nekoliko knjiga o ljubavi trebalo da zna) mnoooooooooogo ranije.

(ponekad još u stomaku ili još ranije, jer dete se ponekad pravi i tek tako, kao sredstvo, bez jasne svesti o roditeljstvu, a ponekad je i puki nusproizvod; a ta deca često i onako sebično, pogotovo ona sasvim mala, bezobrazno, na sav glas, a da su maločas nahranjena i presvučena, sjebavaju koncepcije i komoditete tipa redovno spavanje, pivo, zajednički izlasci, tišina kad je dnevnik ili fudbal, vreme za sebe, pare za sebe, frizer manikir, ideš kud oćeš kad oćeš, tašta-svekrva na bezbednoj udaljenosti …kojih se odrasli teško odriču. A nahranjeno je i presvučeno! „Šta bre sad hoće majku mu, zajebava, treba ga slomiti na vreme, znam ja to, traži granice, na tebe je“. Najstrašnije je to što dete samo, na žalost, celo može biti jedan kmezavi nesporazum koji se dere i traži ljubav. „A odakle? Odakle, pitam ja vas? Ko je meni dao ljubav?“ Užasan nesporazum. Užasan. O svemu tome piše i Transakciona analiza).

Autor pominje anonimne građane koji uništavaju našu budućnost. Moram da primetim da ako g. Milivojević ima ime i prezime i sajt na kom sam za sebe kaže da je neverovatno pametan i da su njegove knjige najznačajnije knjige u srpskoj psihologiji 20 veka (zagrade su interpunkcijski znakovi koji se često koriste da se u njih stave dodatna pojašnjenja ili komentari, a ponekad su korisne i da se autor malo smiri), ne znači da nije anoniman. Njegova stručnost za ovu temu je zapravo anonimna, kraj svih skraćenica, gostujućeg predavaštva i titula. Iako je čak i napisao tih nekoliko knjiga, zapravo niko nije jasno čuo da je on dečji ili razvojni psiholog, ili pedagoški psiholog, ili pedagog ili psiholog uopšte, a ne doktor medicine što nije isto (a i da jeste psiholog to ne menja stvar, jer evo silogizma: svaki čovek je individua za sebe; svi psiholozi su ljudi; dalje možete sami), niti je iko jasno čuo da su njegova naučna istraživanja u ikakvoj vezi sa decom i njihovim odrastanjem i vaspitavanjem, niti tuđa pominje. Siguran sam da je načitan literature (lektori i korektori su najnačitaniji pa ih niko ne pita za mišljenja) i da se baš zato i ne poziva na istraživanja, jer zna da su većinom protiv njega, pa ne sme da pominje ni ono malo njih koja ga podržavaju, već naglašava da je „teorija u zbrci“ i poziva se na aforizme umesto publikacije. On ne govori ni o svojim iskustvima u podizanju dece (ili ruke na decu). Pa zašto se onda potpisao kao neki stručnjak? Nisu to njegova ulazna vrata. To je bre manipulacija. Zašto se onda prećutno pravi da iza njega stoji neka nauka? Zato je njegova stručnost o ovoj temi anonimna, a znanje kao i bilo čije. To je bre njegovo mišljenje.  Tako je mogao da na ovu temu govori i taj i taj inženjer, trgovac ili pomorac. U zavisnosti od životnog iskustva, senzibiliteta i empatičnosti, možda i mnogo poštenije, bez zamene teza.

ŠTO SE STVARNE NAUKE TIČE, slika je zaista nejasna. Ipak, velika većina studija jasno ukazuje na više štete nego koristi, a zagovornici „spankinga“ uglavnom imaju tek metodološke kritike tih istraživanja, kao najjači adut (s druge strane, ignorišu mnogo ozbiljnije metodološke kritike malobrojnih istraživanja koja ih podržavaju). Ova studija je odgovorila na sve zamerke. (update – dec 2014: Evo i jedne još novije) Ima ih koliko hoćete, zapravo. Za to vreme, psihijatar Milivojević pominje „agresivno ponašanje“, a da ni treptaj ne posveti tome otkud detetu agresivnost (ovo moram da pomenem dvaput, jače je od mene) iako je tu ključ svega. Neobično za psihijatra? Bilo bi, ali Milivojević nije ni psihijatar. On je završio medicinu i obuku za TA.

Ja znam zašto se Milivojević ne bavi uzrocima agresivnosti kod dece. Zato što on, iako je laik, ZNA otkud detetu agresivnost. Ali neće da kaže. Kad bi rekao, onda njegova „nauka“ ne bi više bila tako popularna među roditeljima. Jer bi im govorila da su sami krivi, i da imaju dosta posla na sebi. A to niko ne voli. Neće da kaže jer mu se može. Odrasli je. Da ga nećeš možda tući?

U nečemu se bezrezervno slažem sa autorom. Istina je, država ne sme da slabi poziciju roditelja. Ipak, to moje slaganje je izvučeno iz konteksta. Treba da je jača – ali edukacijom, svakom mogućom podrškom, zaštitom pred krizom, poslodavcima i samom sobom. Batine su izraz nemoći – ima li ikog ko će tome protivrečiti? Batine ih čine slabijim.

Sem, toga, „JAČANJE POZICIJE DETETA“  u autorovom tekstu zvuči neopevano pogrešno i sve govori o stručnosti, kao da je RAT u pitanju, ne RODITELJSTVO. Valjda je potrebno jačanje PORODICE!?!?? Opet užasan znak odsustva empatije, zamene teza, podilaženja, pa i nestručnosti. Da li opet razumete zašto sam ljut?

KAO DA GOVORI O SOPSTVENOJ UNUTRAŠNJOJ BORBI NJEGOVIH LIČNIH EGO STANJA „RODITELJA“ I „DETETA“ (Po Transakcionoj analizi).

Sramota je da ovakva novina ne pozove na razgovor na ovu temu nikog sa Filozofskog fakulteta, gde sede ljudi koji su učili iz najboljih knjiga srpske i svetske psihologije 20. veka, a neki su ih i pisali, već dozvoljava jednom biznismenu, izdavaču („Psihopolis“) i piscu iz oblasti popularne psihologije sa obukom za TA da PODILAZI roditeljima (zašto li mu se knjige prodaju?) koji NEMAJU STRPLJENJA I VOLJE DA POSTANU JOŠ BOLJI, da shvate da neke stvari MOGU I DRUKČIJE, da se potrude da se možda i EDUKUJU o tome… Svakako da im prija ovo podilaženje, naročito ako je lažno predstavljeno kao STRUČNO, jer ih svaki put kad dignu ruku na svoje dete grize savest. Sad im je lakše, naravno, posle ovog teksta. I umesto da slušaju svoju savest, oni u Politici pročitaju da ne samo da im je to pravo, VEĆ I DUŽNOST!

A najviše ga kao sagovornika o roditeljstvu diskredituje propust da pomene bar POSTOJANJE čitavog arsenala sredstava koja čak i za najtvrdokornije pristalice „speninga“ imaju NEDVOSMISLEN PRIMAT nad telesnim kažnjavanjem. Ni pomena. Kao da dete nije video u životu.

E pa žao mi je. Milivojević nije u pravu. On ne zna to o čemu tvrdi da zna. Džaba knjige, titule, sajt, mudri a vragolasti osmeh. Ta za minut ćete na internetu pronaći naramak oprobanih saveta kako da nenasilno rešite SVE SITUACIJE koje je on naveo kao „nerešive“ bez „telesnog kažnjavanja“. Neka od fantastičnih rešenja za te vaspitne enigme ćete pronaći i u prodavnicama dečje opreme, i to po pristupačnoj  ceni (šta biste pre – tukli svoje dvogodišnje dete ili kupili zaštitnik za šteker? Plus: ako ne vičete na dete po ceo dan već ga po ceo dan volite, ako se mama i tata međusobno podržavaju u svemu, jedan strog pogled ima straaaaašno dejstvo). U čemu je problem, da li je moguće to, ipak je on stručnjak, kako to? Objasniću. Osnovni sastojak tih saveta je – strpljenje, takt, maksimalna posvećenost, požrtvovanje u roditeljstvu. Rad na sebi kao roditelju. Odricanje komoditeta zarad deteta. Eh, to ne prodaje knjige.  To ne generiše web pluseve. To je garancija dosadnog TV intervjua. Deca ne kupuju knjige, već roditelji. Još ako im u naslovu kažeš da rade ispravno – pa to ide kao alva.

Da se dogovorimo. Teško je ponekad biti roditelj, ali svakako treba da idemo ka tome da tvrdnja iz naslova bude prošlost. Svi zajedno. Niko vam neće oduzeti dete. Polako. Prešli smo sa Peruna na Hrista, pa na Tita, pa opet na Hrista. Preći ćemo i sa batina na zaštitnike za štekere.

Roditeljima iz trećeg pasusa poručujem: sve što treba je da se potrudite, da dišete, da date sve od sebe, znači i raspitate se, čitate i saznate i nešto što vam ne obećava laka rešenja. To će i deca osetiti. Neće vam ih otimati, osim ako ih zlostavljate. O ljubavi i zakonima neću ni da govorim, iz potpuno suprotnih razloga. Prvo se podrazumeva, drugo je sekundarno.

A ova indoktrinacija, SADRŽANA U TEKSTU POČEV OD NASLOVA, već naizgled je opasna, i preti destruktivnim posledicama po individualne budućnosti velikog broja stvarne dece, sa imenom i prezimenom i životom, koja pokušavaju da rastu sa nama nervoznima, frustriranim platama ili bez posla, sa šefovima i pritiscima, u krizama nacionalnim, materijalnim, moralnim, emotivnim i egzistencijalnim. Ako i lupimo dete po guzi, to bolje da ostane izolovan incident u porodici inače punoj ljubavi, a ne nacionalna strategija vaspitanja propisana naraštajima od strane skraćenice pred imenom Zorana Milivojevića.

I neka mu neko kaže, molim vas, da se ne poziva više na Duška. Koliko je taj uradio za decu, može se izmeriti samo ako se na kantar može metnuti detinjstvo. Autor spornog teksta, objavljenog u Politici 9. novembra 2011, nek ostane poznat po tome što je za decu uradio sledeće – poručio roditeljima da imaju DUŽNOST da ih tuku.

Eh, samo da nije rekao „dužnost“. I onaj i ovaj tekst bili bi drukčiji. I da – javno izvinjenje bi bilo okej. Bar čestitim nebatinjanim odraslima i njihovim roditeljima (zbog onog „dužnost“), deci koja dobijaju batine jer se igraju u toku prenosa utakmice, dok taja pije pivce sa kumom, ili kad plaču jer ih niko ceo dan nije pogledao (zbog onog „pravo“), mamama koje s ljubavlju žrtvuju vreme i živce kako bi podigle vaspitano dete a ne veruju da će to postići batinama, vaspitačicama koje vaspitavaju našu decu (ponekad su i jedino stvarno bavljenje koje dete dobije u toku dana) a da i ne smeju da ih tuku…itd.

U potpisu:
Anonimni rušitelj budućih naraštaja Srbije
promovisanjem zaštitnika za štekere
i saveta za roditeljstvo bez batina

14 thoughts on “Sramota, Politika, 9. decembar

  1. Lep tekst, malo više ljut.
    Nisam razumela u kom kontekstu je namenjen roditeljima troje i više dece, i onima koji batinaju. I kakva je veza među svima njima/nama prozvanima (osećam se prozvanom, a tad mi emocije pomućuju rezon i vid). I gde je ta uteha na kraju? :))))
    Volela bih da pročitam i Milivojevićev odgovor na ovo.
    Volim da čitam Milivojevića, kao što volim da čitam Draganu ili tebe, ali to ne znači da vas sve shvatam „zdravo za gotovo“ valjda imam neki kritički pristup. Malo mi je to podcenjivanje čitalaca.

  2. NIje „namenjen“ nikome na taj način, ali roditelje troje i više dece (ponosan sam već na to što poznajem vas nekoliko) pominje jer je njima ponekad teže doći do vremena i strpljenja za sve. Namenjen je meni, da kažem.
    Uteha: „To će i deca osetiti.“
    I ja bih voleo da pročitam Milivojevićev odgovor na ovo, ali samo ako će da potkrepi svoje tvrdnje. Ja nisam napisao ništa što zahteva posebno potkrepljivanje, jer ne pišem iz pozicije autoriteta nauke. Tamo gde jesam, potkrepio sam. Ostalo može da se nađe već na vikipediji. Moj materijal su njegove sopstvene reči: logički skokovi i podvale u zaključivanju čije zapažanje nema nikakve veze sa znanjem psihologije, izostavljanje dobro poznatih faktora i podataka bitnih za temu (jer ne odgovaraju tezi), osnovna postavka odnosa roditelja i deteta koja govori o „jačanju pozicija“… to je kvazinauka, nikako nauka, i ko se ikada bavio nekom naukom, prepoznaje je kao takvu, a sve to ima i drugo ime koje ja veoma dobro poznajem: propaganda.
    Ljut jesam, jer ovaj tekst govori opasne stvari bez pokrića, a pretenduje na pokriće nauke. Mislim da i ti treba da budeš ljuta zbog toga, jer to je perfidna laž, obmana, i to o našoj deci. A istinska nauka, pritom, ima veoma mnogo znanja koja niko neće da čuje,i veličanstvene naučnike koje niko ne pita. A kad ih pita, onda roditelji neće da slušaju, jer ne govori ni popularne stvari ni prežvakane mudrosti. Jesam ljut. Ne samo zbog onog „dužnost“. Nisam jednom video prebijeno dete, ili posmatrao prebijanje ili šamaranje, a da dete nije imalo pojma gde je pogrešilo. Istraživanja pokazuju da jednom iskorišćen „spanking“ ima tendenciju da se veoma lako ponovi, da postane sve češći, da polako zamenjuje sva druga vaspitna sredstva, jer daje „zadovoljavajuće rezultate odmah „. Naravno – kratkoročno. Neću da potkrepljujem publikacijama – nek potraži koga interesuje. Ljut sam dakle i zbog onog „pravo“. Radio sam da decom izbeglicama po kampovima, dobijala su batine od mama poginulih muževa, nemoćnih baba i deda, i bila su sve gora. Što više batina u baraci, to gora na ulici. I kad mi neko kaže da su navjiači i deca krimosa i deca rata samoživi JER IH SE NIJE TUKLO, ja jesam ljut. Ne radi se o svesnim i pametnim roditeljima kruga dvojke, članovima udruženja ili visokoškolskim dinastijama. Radi se o bezbrojnoj musavoj deci po onim silnim anonimnim kućama u nesagledivim redovima po naseljima gde nikog ne poznaješ i koja zaobilaziš kad tražiš stan. Treba jačati te roditelje, i TAKO zaštititi njihovu decu od njih samih. Sramotno je govoriti o vaspitanju iz bilo kog drugog ugla.
    Kritički pristup je sjajan, i on podrazumeva više izvora obaveštenosti, ali mi se sve čini da je ovaj jedva posećen blog jedini kritički glas o Milivojeviću koji se može čuti.

  3. Tekst Zorana Milivojevica i njegovo stalno zalaganje za BATINANJE dece, kako je ranije jednom prilikom na TV izjavio…“bar pomalo, dok su jos mala“ i veliki broj njegovih isto misljenika, po meni samo dokazuje koliko smo kao drustvo oboleli (vidi antolosko delo Eriha Froma „Bolesno drustvo“). Uzdrzavanje od fizickog udaranja deteta bio bi dokaz da pred njim stoji odrasla osoba koja uspeva da vlada svojim osecanjama i ponasanjem. Ovako, onaj odrasli koji udara, pa i onaj koji besomucno vredja dete nazivajuci ga raznim pogrdnim imenima i lupajuci mu etikete kojima vrednuje i vredja njegovu licnost, samo pokazuje svoju nemoc svoju nezrelost i svoju nezdravu svest. to mi zgleda kao da jedno malo vece dete vaspitava drugo malo manje dete…kao vaspitavanje izmedju brace i sestara…demonstracija moci, zasnovane na uzrastu, polu (nazalost kod nas decaci imaju vecu moc medju decom i kada su mladji), velicini. Dakle, u razvoju najnizi oblik svesti, moralnosti, samopostovanja.

    Kada veliki mama i tata tuku malo dete (a Milivojevic se zalaze da se to radi na sto ranijem uzrastu, valjda veruje da se utiskivanjem najlakse zadrzava strah i kasnije postaje starahopostovanje….. veruje da se dete tih batina nece secati!!!! kada poraste, vec ce se samo plasiti!!!) govori o njegovoj nemoci pred sopstvenim emocionalnim reakcijama i terapeutskim intervencijama. Svedoce o moralnoj nedoraslosti i nezrelosti onog odraslog koji nema nista drugo u svom repertoaru prema bebi, prohodavajucem radoznalom detetncetu (znam da je pleonazam) osim udarca, batine, ponizavajuceg gesta kojim zauzima poziciju moci, pretnje, straha od batine&kazne. Milivojevic kao i mnogi odrasli u nasem drustvu nisu uspeli da izadju iz ppcetnih stadijuma razvoja moralnosti, svesti i licnosti.
    Zato nam je kako nam je, a kako rece onaj poznati autor neprevazidjenog grafita „Ako je vama ovde OK, onda dobro“!.

    Svaka cast autoru bloga….ipak malo predugacko….

  4. hvala na podršci

    jeste predugačko…🙂
    teško se suzdržati se, kad ima toliko toga pogrešnog….

  5. Na svojoj fejsbuk stranici na kojoj gospodin Milivojevic svesrdno i sa velikom, prosto zabrinjavajucom strascu, promovise tezu o obaveznosti primene fizicke kazne, brise ili blokira sve komentare i osobe koji su se eto, usudile da iskažu misljenje koje je drugacije od njegovog. Clan sam te grupe i bilo mi je tuzno gledati direktan prenos jednog moralnog posrnuca doktora sa (ipak nekom reputacijom), kako ne ume da kontrolise svoju netoleranciju i uzasnu sujetu ( o istoj je napisao tekst, ali teorija je jedno, a praksa drugo, jel tako). Roditelje je redovno pozivao na ustanak i bunu protiv Zakona koji zabranjuje fizicko kaznjavanje. U jednom momentu svog nestrpljenja, vidne nervoze i uznemirenosti (sve manje ljudi se ukljucivalo u njegove kazneno – popravne rasprave) se obratio fejsbuk auditorijumu napisavsi:“ Uostalom, sta ja vama sve ovo govorim, moje dete je fino i vaspitano.“ Tekst je mozda predugacak ali je sustinski razumljiv, sa istim se naravno slazem, Dragana se odlicno nadovezala i to je to.

  6. Neko je rekao: „Volite svoje dete a manje ga vaspitavajte“Posto sam znala i dobro osetila na svojoj kozi,R sta znaci „PRAVO I DUZNOST“ da dete dobija batine, uz rad na sebi i ljubavi prema sebi , cerku nisam zelela i nisam imala potrebe da fiziciki kaznjavam, ne zato sto je ona specijalno dete, vec sam joj bila posvecena i trazila sam adekvatnija resenja sve zavisno od uzrasta i problema. Ne zato stp sam nekriticki procitala vas tekst,,vec zbog sopstvenog skustva,raduje me vas stav i vas pogled na roditeljstvo koje kako kazete nije rat ,vec saradnja koja zahteva zadovoljnog roditelja,koji i sebe i dete tretira kao licnosti,Velika vecina roditelja je uplasena, i s pravom jer roditeljstvo trazi zadovoljne licnosti, a ja iz mog oskustva mogu da kazem da se to moze postici radom na sebi, preispitivanjem roditeljskih poruka, radom na ljubavi,saosecanju,empatiji,razumevanju, prastanju .Radosna sam sto sam cula nekoga ko tako ne samo razmislja, vec i zivi kao Vi.

  7. Oh – trudimo se, malo je stvari oko kojih se trudimo više – i mi i naše dete – i uživamo u tome. Hvala na podršci!

  8. Iznervirala sam se, i ne mogu da pročitam do kraja sada. Žurim, zovu me deca da ih „izlatim“ da budu dobri.😀 Sva deca treba da budu slobodna, ako ih tučemo nikada slobodni neće biti. Kad pročitam sve, rećiću šta još imam.

  9. Tekst je pisan, a to i sam autor kaže, pod jakim uticajem emocija (ljutnje), te stoga mora biti uzet sa rezervom. Dva puta sam ga pročitao pre nego što sam odlučio da komentarišem, i možda čak i ne bih komentarisao da u meni nema želje da se pokreću dijalozi i diskusije na ovu temu, koja je jako važna i u priličnoj meri zapostavljena.

    Ono sa čime nikako ne mogu da se složim jeste stvaranje dva pola, i podela ljudi na roditelje koji su za ili protiv batina. Sam pojam batina u poslednje vreme se koristi paušalno, jer ne može puckanje po guzi da se nazove batinanjem. Ne mogu da razumem, a zaista pokušavam, zbog čega se neke stvari apriori isključuju. Zbog čega roditelj koji je nekada lupnuo dete po sedalnom delu leđa mora automatski da bude etiketiran kao neko ko u vaspitanju ne koristi i druge metode? Zbog čega ne dozvoljavate mogućnost da neko tokom odrastanja deteta ili dece ne kombinuje sve metode vaspitanja?

    Ta podela koja se stvara uništava mogućnost razgovora, i pretvara nas u ostrašćene pristalice jedne ili druge opcije, a istina i pravi put su obično negde na sredini. Otac sam troipogodišnjeg dečaka, i do sada mi na kraj pameti nije palo da ga tučem. Ne zbog toga što on to nije zaslužio, već zbog toga što smatram da su (jako umerene i tek kada su debelo zaslužene) batine poslednje sredstvo za kojim bilo koji roditelj treba da posegne. Uspeo sam sa njime da izgradim odnos u kome se (makar se to meni tako čini, a ne mislim da grešim) prepliću ljubav, radost i autoritet. Ovo pišem da ne bi ispalo da sam jedan od „batinaša“. Činjenica da do sada nisam pomislio da podignem ruku na dete ne znači da ga, ukoliko to zasluži, neću prebaciti preko kolena i nalupati po guzi. Pravilno je zaključeno da fizički bol nije kazna, kod batina je mnogo važniji psihološki momenat.

    Dete koje se vaspita tako da poznaje isključivo svoje slobode i prava, i kome se od najmanjih nogu ne usadi u glavu spoznaja o mogućnosti kazne za neke postupke, kasnije ima vrlo velike šanse da ode na stranputicu. Želite li da i kod nas zavlada trend koji vlada u „naprednim“ demokratijama, pa kada povisite ton na sopstveno dete ono brže-bolje dohvati telefon i pozove SOS broj, prijavi vas za zlostavljanje i da u celu priču umeša državu i njene institucije? Ja od države očekujem da vodi računa o zdravstvenom osiguranju i obrazovanju, a svaki roditelj treba da vaspita dete na način na koji misli da je za dete najbolji. I u fazama kada se dete socijalizuje i krene u vrtić i školu da u vaspitanju sarađuje sa vaspitačima i prosvetnim radnicima. Ne mislim da treba država da nam određuje pravila, niti da treba da se meša u vaspitanje i odgoj deteta.

    Izvinjavam se na dugačkom komentaru, a mogao bih bar još ovoliko. Svakako, bez obzira što se u određenim delovima teksta ne slažem sa autorom (u drugim delovima se slažem), pozdravljam ovaj post i podržavam pisanje o ovakvim temama.

    Bravo, i hvala!

    U potpisu

    Roditelj koji ne tuče svoje dete, ali ne obećava da to neće u raditi. Obećava, međutim, da mu država neće vaspitavati dete. A ni SOS telefoni.

  10. Hvala na komentaru. Cyber. Nema potrebe da čitate „s rezervom“ – ljutnja je odredila ton, ali ne i značenje i zasnovanost onoga što sam pisao. I nigde nisam zagovarao ili stvarao „dva pola“. Pročitajte moj noviji tekst na ovu temu (verujem da već jeste) – tamo sam se jasnije odredio o tome. I nikako ne smatram da telesno kažnjavanje treba da posmatramo kao (kako kažete) jednu od metoda u vaspitnom repertoaru, na raspolaganju pri „kombinovanju“, već kao mali porodični incident koji ukazuje na to da smo kao roditelji na trenutak zakazali – što je normalno i ljudski – i da je potrebno da razmislimo o tome gde, kada i kako smo dozvolili da dođe do te situacije – da tučemo svoje dete.

    Problem moguće zloupotrebe zabrane telesnog kažnjavanja je još jedna zamena teza. Niko ne zagovara „oduzimanje dece“. Ne možemo odlagati ili sprečavati jedan korak civilizacijskog napretka jer iza njega predviđamo potencijalne probleme. Postoje modeli u svetu. Postoje škole roditeljstva, pa i pohađanje takvih programa kao disciplinska mera.

    Evo gde je česta greška, a ima je i kod vas:
    „…od najmanjih nogu ne usadi u glavu spoznaja o mogućnosti KAZNE za neke postupke…“.

    Prvo, naravno da je tako. „Permisivno“ vaspitanje, kako ga zove Milivojević, dovodi do velike nesigurnosti deteta i katastrofe u odnosima roditelja i dece, pa kad-tad i do nužnosti obilatih batina, onih pravih. Ali, odsustvo telesnog kažnjavanja ne znači „permisivno“ vaspitanje.

    Drugo i važnije, zašto kažete „KAZNE“? Zašto ne „posledica“? Zanimljivo, jedna od metoda koja može da zameni spanking se baš tako i zove: „posledice“. Zamislite: ručak. Dete se gađa hranom. Kažete mu da prestane. Ne sluša vas. Sledi li „kazna“ – batine, vikanje, ukidanje druženja, crtanog… Ili ćete prvo pokušati sa udaljavanjem deteta od stola na pet minuta uz objašnjenje da je to neprihvatljivo i da dođe ponovo kad bude spremno da lepo jede i poštuje kupljenu i pripremljenu hranu, dakle mamu i tatu koji su to kupili i spremili…? Ako dođe do ekstremne situacije, da dete, čak i posle toga, uopšte neće da jede, da se vrati za sto i slično, to je već znak da nešto debelo nije u redu u odnosu sa roditeljima, i to od mnogo pre tog konkretnog ručka… A čak i tada, bolje je da dete doživi glad kao posledicu gađanja hranom (paziti na baku da mu krišom ne da nešto slatko, naravno) nego da bude telesno kažnjavano.
    Šta mislite da daje bolje rezultate, kazna ili posledica?
    Nije jezička finesa. Razlika je ogromna.

    „Spanking“ – osnovni sastojci: ljutnja i nestrpljenje; efekat: odmah, ali nije sigurno da je dete shvatilo zašto; kazna je generalna, ne u vezi sa ponašanjem; ne sadrži učenje ničega osim eventualno asocijacije ponašanja i straha, mada ni to nije garantovano, jer je npr. radilo to i juče, a nije bilo batina; nema garancije da neće to ponoviti kad niko ne gleda, sa bakom koja ga neće tući, u vrtiću gde ga ne smeju tući…
    „Posledice“: Osnovni sastojak: pribranost i strpljenje; efekat: dete je sve shvatilo, jer je posledica u direktnoj vezi s ponašanjem; sadrži osvešćivanje ponašanja u širem kontekstu života porodice, brige i autoriteta mame i tate…

    Lakše je izlupati ga po guzi, naravno, ali u principu, „po guzi“ je pedagoški bedna mera spram metode „posledica“. Šamari najčešče uče decu da ne budu uhvaćena u tom i tom ponašanju. Postoji veoma mnogo znanja, trikova i načina da dete ne bude „permisivno“ vaspitano, a da nikada ne bude potrebe za telesnim kažnjavanjem, pa ni ukidanjem crtanih.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s