Sramota, Politika, 9. decembar

Pročitao sam naslov „Telesno kažnjavanje kao pravo i DUŽNOST roditelja“ i mislim da bi tu trebalo da prestane svaka rasprava i dalje bavljenje ovim. Naslov je naslov. Ako neko smatra da su novine izvukle naslov iz konteksta, neka ih tuži.
Ali, ne da mi mira. Ja sam nikada nisam dobio batina, a nije ni moje predškolsko dete, i vama to ovde možda ništa ne znači, ali za tim nikada nije bilo ni potrebe. A imali smo štekere. Nisu sva deca ista, naravno, nisu ni roditelji, ali naslov je skandalozan i invazija na suptilni odnos roditelja i deteta.
Roditeljima troje ili više dece, ili onima koji su greškom (ljudski je) upali u vrzino kolo batina uprkos nespornoj ljubavi, poručujem da me pročitaju do kraja. Imam i za njih utešnih reči.

Ukoliko volite i cenite Zorana Milivojevića, molim vas da čitate bez predrasuda i shvatite da vas razumem. Nemam ništa protiv njega lično, ali psihologija se vazdušasta i bedna toliko trudi da bude egzaktna, da je bezobrazluk s njegove strane gađati se velikim istinama ovako paušalno. S takvim skokovima u mišljenju, Razvojnu psihologiju na BU ne bi položio nikad, a taj ispit ne može ni da se plati.

Autor teksta se poziva na Duška Radovića. Toliko mi je to smešno da se osećam bezobrazno. „Decu sme da bije samo onaj ko ih voli“. Jeste, to je rekao Duško koji je pisao aforizme, davno, u vreme kad je tema bila i telesno kažnjavanje tuđe dece u školama i po ulici, a koji je, između ostalog, rekao i „Tucite svoju decu čim primetite da počinju da liče na vas“, misleći baš na nas ovakve, jer je želeo nešto da kaže o roditeljima, ne o deci niti o vaspitavanju. A još je i rekao „Da li je vaspitanje umni ili manuelni rad? Nema jedinstvenog odgovora. Neka svako vaspitava onim čime raspolaže.“

Pošto je rekao reč „dužnost“ i nije naveo nikakve alternativne mere za pokušati pre telesnog kažnjavanja, a decu koja nisu za batine pomenuo je kao neki kuriozitet, dakle ide đonom, odgovaramo istom merom.

Batine kao vaspitno sredstvo: preko kolena, s kolena na koleno

Ko god je ikada imao dete, dobro zna da je dete malo, da je fizički slabije, da se uvek može golom snagom nadvladati – iako itekako ume da ujede, uštine, nabije lakat u rebra ili raspali slatkom nogicom po bubrezima.

U većini drugih situacija nemamo tu privilegiju. Kolege, šefovi, predstavnici državnih i drugih službi i usluga najčešće su na ovaj ili onaj način jači, a nije ni civilizovano. Naravno, tu je i zakon. Ne možete primenjivati fizičku silu. Hvala zakonu, nismo životinje. Ako sugrađaninu lupite makar i „obrazovni šamar“, može vam se dogoditi ne samo da vam vrati, već i da vas tuži i dobije moralnu i materijalnu odštetu.

Ipak, taj zakon u mnogim zemljama još uvek nekako zaobilazi činjenicu da su i deca naši sugrađani, da i prema njima ne bi trebalo da budemo životinje. Čudno. Pomislio bi čovek da je zakon njima najpotrebniji, jer su mala. Ne umeju kvalitetno da vrate. A i ne znaju za zakone.

Nije tako jednostavno, reći će neko. Ko god je ikada imao dete, zna da je ono za neke stvari prosto glupavo, da je neobavešteno i neznalica. Šteker, na primer. Jednoličan zid, kockica, i u njoj dve tajanstvene rupice kao dva oka. Onda, staklena čaša na stolu ili saksija na prozoru. Lopta kad padne, odskoči. To je čarobno. A šta čarobno uradi saksija? Roditeljska dva oka moraju da skuvaju i ručak, da rašire veš i slično. Dovoljan je sekund. Ima dece kojima lepo objašnjavanje nije dovoljno, kojima ponavljanje nije dovoljno. Ali, dovoljno je jednom snažno izlupati po dupetu ili po prstima.

Tačno, nije tako jednostavno. Nećemo se ni baviti fizičkim maltretiranjem, zlostavljanjem, batinanjem kaišem do plavog i odraslima koji decu, prosto, žestoko i redovno biju. Koji ne umeju drukčije, koji nemaju vremena ni živaca za drugo. Nadam se da se svi slažu da je zakon o tome neophodan, naravno uz podršku službe koja će o tome razgovarati sa svima u porodici, koja će umeti da proceni šta zaslužuje kakav tretman, pomoć i kaznu države i zakona.

Što se tiče onog drugog, tradicionalnog, „zdravog“ batinanja, prvo treba shvatiti zašto je lupanje po dupetu „efikasnije“. Mislite da je to zbog toga što to dete boli? Da zato vrišti i plače? Udarite se par puta po dupetu, pa ćete shvatiti da nije tako. Dete plače zbog onog što čin fizičkog kažnjavanja znači. Roditelj mazi i ljubi – znači voli. Roditelj udara – znači ne voli. To je ono što je strašno.

Kazna je čudo. Da li sam rekao „fizička kazna“? Jeste li probali da izgrdite dete od godinu dana, da se namrštite, povisite ton? Užasno je efikasno – ako ne radite to prečesto, za svaku sitnicu, i ako ste dosledni i pre toga ga koliko-toliko mazili i nežno mu govorili. Upozorenje: ako se tata i mama dernjaju po kući svaki dan, onda grdnja nema naročitog efekta.

Prijatelj mi je ispričao: moja mala ne pomišlja da pipne ringlu, nož, struju. Tata ju je bocnuo nožem, mama joj stavila prstić na ringlu, a za struju smo onda samo rekli da je još mnogo strašnije. Zvuči strašno, zar ne? Naravno, nit je dete izbodeno, nit je dobilo opekotine. A nije ni batine.
(jedna od metoda koje se preporučuju upravo se zove „prirodne posledice“: ako dete baca kolače, kažite mu da ih neće imati ako nastavi ih baca, na primer ovako – i sklonite sve kolače na neko vreme)

A postoje i umeci za štekere. Jeftini su. Kad dete prohoda, staklena čaša nema šta da traži na ivici stola. Kućna hemija – da i ne govorimo…

Ljudi, priznajmo: dete najčeščće dobije žestoke batine baš zbog savesti nas roditelja koji nismo pazili, koji smo ostavili nešto gde ne treba, koji smo ranije nešto dozvoljavali a sad je „dete preteralo“… Video sam jedne ozbiljne batine na ulici – mama je pričala sa komšinicom a dete je na bicikliću izašlo na put. Mama se toliko uplašila, da ga je prebila. Zato deca plaču kad padnu s bicikla i krvavih kolena dođu kući – znaju da će povrh svega dobiti i batine. Vaspitne batine? Bol od batina će ga naučiti da pazi, ili da vozi bicikl? Aman, pa koleno krvari!

Onda to dete pošaljete u vrtić i kažete da se ne tuče. Ili, da nikad ne počinje prvo, već da vrati, da se brani. A zamislite kako biste ga tek prebili, kad bi počelo vama da vraća, od vas da se brani, derište jedno bezobrazno?

Mnogo je istraživanja koja pokazuju da batine uzrokuju stvari loše po razvoj deteta i čoveka: nasilje kao način rešavanja problema, kontradiktorna osećanja, anksioznost i strah, niži koeficijent inteligencije… Iskustvo stručnjaka i nauka pokazuju da deca koja uče batinama, ne uče. Strah je loš učitelj. Od straha, dete prestane da radi to što je uradilo – do prve prilike. Makar čekalo i da poraste. A najčešće čeka da poraste da bi moglo da – vrati! Svom detetu, naravno. Preko kolena, s kolena na koleno.

Nedavno se pojavilo i jedno (istraživanje) koje tvrdi da „zdravo, obrazovno“ tabanje dece ispod 6 godina ima blagotvorno dejstvo – takva deca su zadovoljniji odrasli, upisali više fakulteta, volontirali su.

Pomenuto istraživanje još nije objavljeno u odgovarajućem obliku – u naučnoj publikaciji, sa detaljnom metodologijom i konkretnim nalazima. Za sada samo znamo da su naučnici pitali mlade ljude da li su dobijali batine, a onda su ih rangirali po „uspešnosti“ i zadovoljstvu. Glavni ispitanici su bili tinejdžeri, njih 179. Da bi se ovi rezultati predstavili kao naučno znanje, oni moraju da istrpe kritike, da budu ponovljeni u drugom, nezavisnom istraživanju (tako to ide u nauci) itd. Na primer, možda je među tim tinejdžerima bilo previše batinjanih iz visoko obrazovanih porodica, i previše nebatinjanih od roditelja nižeg obrazovanja – i takve stvari. Možda su tinejdžeri premladi da bi njihov sud o tome koliko su zadovoljni i uspešni bio uzet u obzir. Možda, kad konačno bude objavljena ta studija, neko prosto kaže: „Kako ste ih to pitali? Ma dajte, molim vas…“

Do tada, molim vas, više od veka psihologije i vagoni naučne literature kažu: ne tucite decu.

PS: Za brojne metode koje uspešno zamenjuju batine (kao što su pominjane „prirodne posledice“), potražite savet stručnjaka, kupite neku knjigu (ima ih mnogo), procunjajte netom… Nema recepta koji važi za sve situacije i svu decu, ali ima mnogo recepata za većinu situacija i dece. Niste ludi ako tražite savet i pomoć. Niste loš roditelj ako ste lupili dete po prstima ispred štekera, i niko vam ga neće oduzeti ako ste ga lupili po dupetu kad je „namerno“ bacilo vaše naočare, ali ste genijalan roditelj ako razmislite o tome kako možete biti – još bolji roditelj.

Preuzeto sa: blog Udruženja Roditelj

Vanzemaljci dolaze (opet)

Bivši astronaut Dr Edgar Mitchell je jedan od Nasinih najcenjenijih i najslavnijih, šesti čovek koji je šetao mesecom, devet sati je šetao, što je više nego što neki šetaju rodnom grudom, i nije se propio ili prolupao. Doktorat iz aeronautike je stekao na MIT.

Ovo su vesti od pre par dana, a juče je ušlo u mainstream medije (svet se bavi i time, ne samo ljubavnim životom i prehrambenim navikama Svetog Dragana Davida Dabića):

google vesti

Ukratko, ko ne razume ili ga mrzi – u intervjuu koji je dao jednom engleskom radiju, rekao je da vanzemaljci postoje, da je Rozvel istina, da nas odavno posećuju, da imaju super tehnologiju i da smo mi ovde obični bednici, da nas američka vlada laže decenijama kao pas (nikad nisam razumeo tu izreku, mislim, čovek da kaže kako psi lažu?), da će se uskoro jednostavno morati sve obelodaniti, i da su mnoge značajne organizacije krenule ka tome…

Čiko i Zagor odavno znaju istinu. I ne samo da znaju, već su već jednom goloruki odbili napad skoro neranjivih vanzemaljaca polubiljaka sa misteriozne Šeste planete.

Predstavnik Nase je reagovao indikativnom izjavom:

NASA se ne bavi praćenjem NLO-a. NASA nije umešana u bilo kakvo zataškavanje vanzemaljskog života na ovoj planeti ili u svemiru. Doktor Mičel je jedan znameniti Amerikanac, ali mi ne delimo mišljenje po tom pitanju.

A rekao je, Mitchel, i da su zaista mali i zeleni.

Govorio je on to i ranije, ali ne tako kao sada, i govorili su, naravno, i mnogi drugi, ali ne drugi kao on.

Nego tako, neki kao ja.

CHIPS IN SPACE!!!

Dugo nas nije bilo. U stvari, bilo nas je, ali nismo postovali.

Bez naročitog razloga. Osim što smo u etapama bili bolesni, što smo se bavili stvarima, što sam ja lično pisao nešto drugo i treće, a izgleda da prsti sadrže određeni limit kuckanja koji ako probiju sve postaje razvodnjeno… A i ničemu ne valja robovati.

Vratićemo se, po običaju, vestima:

Doritos tortilja čips će oficijelno* biti prvi zemaljski proizvod koji će se reklamirati u svemiru. U pitanju je user-generated koncept kampanje koju organizuje Doritos, gde će pobednički 30-sekundni TV-spot na temu opažanja života na zemlji (a život na zemlji je, naravno, nemoguć bez Doritosa), u saradnji sa naučnicima Univerziteta u Lesteru (University of Leicester), 12. juna biti emitovan u svemir.

* „Oficijelno“ jer mi u stvari ne znamo šta se dešava iza zatvorenih vrata, po kabinetima vlada sveta, svetskih vlada, tajnih društava i izvršnih zavereničkih organa. Linkovi, linkovi

Doritos

Vraćamo se, naravno, i sa aforizmom. Jedan će vrlo uskoro stajati iznad ovog povratničkog posta.
Hvala na strpljenju.

SRPSKI KRIPTONIT, MATIČNE ĆELIJE I LAPOT

Američki magazin TIME objavio je listu 10 najznačajnijih naučnih otkrića u 2007. godini.

Za otkriće neregularnosti u srpskom fudbalu nije bilo mesta na listi, ali bilo je za novootkriveni mineral „kriptonit“ (10. mesto), u aprilu iskopan u Srbiji, a koji ima isti sastav (natrijum-litijum-borosilikat-hidroksid) kao i fiktivni kriptonit na koji je Supermen burno alergičan. Na žalost, mineral se neće zvati ni kriptonit (već postoji gas) niti srpskit ili slično, ali zvaće seJadarit jadarit – po reci Jadar gde je otkriven.

Pogledajte listu – sadrži i brojne druge zanimljivosti, a iz nje se lepo i lako može zaključivati i o trendu koji zahvata nauku i čovečanstvo – bilo u smislu u kojim pravcima idu najveći naučnoistraživački napori i ulaganja u njih, ili u smislu iz kojih područja nauke su otkrića odabrana za ovu listu.

Na primer, najviše otkrića (po dva) su iz oblasti istraživanja svemira, biologije (otkrića novih vrsta na zemlji) i istraživanja upotrebe matičnih ćelija – konkretno, tip je smislio kako se obične ćelije kože mogu navesti da se ponašajuNajsjajnija supernova kao matične. Da je neki alhemičar zaista i uspeo da napravi zlato od olova, to bi, u odnosu na ovo zadnje, bio smešno nevažna stvar. Ispostaviće se.

Dakle, svemir nam se sve više otvara, ali je naš mali neposredni komšiluk i dalje ravnopravna misterija, sa sopstvenim organizmom kao najvećom.

Tu su, dalje, genetika (mapiranje ljudskog genoma!!!), seobe (nove vesti o migraciji prapredaka iz Afrike; bili Srbi ili ne, to su značajna otkrića), kriptonit i…

U oktobru, istraživači iz Velsa su čeprkali nešto po okeanu oko Islanda i iščeprkali najstariju živu životinju na planeti.Ubijena školjka U pitanju je bila, pokoj joj bisernoj duši, školjka stara 405 godina.

Dakle, rođena je 1602, godine kad je „Hamlet“ prvi put postavljen na scenu, a dve godine pre nego što je objavljen. Srećni Velšani su školjku, za koju su pronicljivo pretpostavili da bi mogla biti vrlo stara, na mestu ubili kako bi joj naučnički objektivno izmerili starost po prstenovima na oklopu.

Čovekov mozak je, dakle, i dalje najveća, istinski nedokučiva misterija.

Hamlet

Vesti iz zemlje (120 m ispod)

Obaveštavamo Vas da je „semenkarnica za smak sveta“ od 5 miliona dolara koju je Norveška vlada u februaru počela da gradi 120 m pod zemljom nedaleko od Severnog pola zvanično uključena.
doomsday-vault.jpg

Nije u pitanju „kikiriki, semenke“ za gledanje smaka sveta, već za sađenje „kikirikija, semenki“ posle smaka sveta. Preživelima će, dakle, biti potrebno još samo da organizuju neku utakmicu.

Ovaj blog je svojevremeno o tome pisao.