Uvod u sujeverje

Kopajući po blogu i draftovima koji su ostali neobjavljeni nađoh ovaj, posve prikladan za predstojeće datume.

Kada se vodio ovaj razgovor, Jovan je imao 4,5 godine. Prvi put je napisao pismo Deda Mrazu. Sam. I samoinicijativno.

Razmišljala sam kako mu objasniti instituciju D.M. ali sam odlučila ipak da sam razvije neku predstavu kakva god mu odgovara. Pa, vremenom, ako pita da l postoji ili ne postoji, reći ćemo, iskreno.

Međutim, pitanja ne dolaze uvek u onoj formi u kojoj ih očekujemo, element iznenađenja uvek postoji, pogotovo kad zaboravimo da za decu nije sve suva dihotomija.

To su sva ta egzotična začinska bilja u čorbi roditeljstvovanja deteta u tom uzrastu.

Dakle, bilo je to ovako: Nastavite sa čitanjem

Sramota, Politika, 9. decembar

Pročitao sam naslov „Telesno kažnjavanje kao pravo i DUŽNOST roditelja“ i mislim da bi tu trebalo da prestane svaka rasprava i dalje bavljenje ovim. Naslov je naslov. Ako neko smatra da su novine izvukle naslov iz konteksta, neka ih tuži.
Ali, ne da mi mira. Ja sam nikada nisam dobio batina, a nije ni moje predškolsko dete, i vama to ovde možda ništa ne znači, ali za tim nikada nije bilo ni potrebe. A imali smo štekere. Nisu sva deca ista, naravno, nisu ni roditelji, ali naslov je skandalozan i invazija na suptilni odnos roditelja i deteta.
Roditeljima troje ili više dece, ili onima koji su greškom (ljudski je) upali u vrzino kolo batina uprkos nespornoj ljubavi, poručujem da me pročitaju do kraja. Imam i za njih utešnih reči.

Ukoliko volite i cenite Zorana Milivojevića, molim vas da čitate bez predrasuda i shvatite da vas razumem. Nemam ništa protiv njega lično, ali psihologija se vazdušasta i bedna toliko trudi da bude egzaktna, da je bezobrazluk s njegove strane gađati se velikim istinama ovako paušalno. S takvim skokovima u mišljenju, Razvojnu psihologiju na BU ne bi položio nikad, a taj ispit ne može ni da se plati.

Autor teksta se poziva na Duška Radovića. Toliko mi je to smešno da se osećam bezobrazno. „Decu sme da bije samo onaj ko ih voli“. Jeste, to je rekao Duško koji je pisao aforizme, davno, u vreme kad je tema bila i telesno kažnjavanje tuđe dece u školama i po ulici, a koji je, između ostalog, rekao i „Tucite svoju decu čim primetite da počinju da liče na vas“, misleći baš na nas ovakve, jer je želeo nešto da kaže o roditeljima, ne o deci niti o vaspitavanju. A još je i rekao „Da li je vaspitanje umni ili manuelni rad? Nema jedinstvenog odgovora. Neka svako vaspitava onim čime raspolaže.“

Pošto je rekao reč „dužnost“ i nije naveo nikakve alternativne mere za pokušati pre telesnog kažnjavanja, a decu koja nisu za batine pomenuo je kao neki kuriozitet, dakle ide đonom, odgovaramo istom merom.

Strip: Par čiča gliša i jedan palačinak

Strip „Par čiča-gliša i palačinak“, već drugi iz pera istog mladog autora, kritički obrađuje aktuelne teme iz života generacije koja odrasta u Srbiji krajem prve i početkom druge decenije drugog milenijuma. U isto vreme, motivi su veoma univerzalni za sve generacije – to su palačinak, zavist, nasilje primenjeno nogom u zadnjicu, otimanje palačinka i žal za izgubljenim.

Primetna je upotreba kratkih verbalnih poruka, sa korišćenjem slenga engleskog jezika („Jes!“), kao osvrt na zasićenost generacije nesinhronizovanim sadržajima masovne kulture. Takođe je vidljiva i krajna jednostavnost facijalnih ekspresija, što u ovom slučaju ne govori o siromaštvu, već intenzitetu i autentičnosti doživljaja likova i važnosti palačinka u životu mladih.

Tabla nije podeljena, već se „kadrovi“ prelivaju jedan u drugi, što je poigravanje sa pojmom vremena. Ova integralnost priče oslikava se u pomalo sablasnoj sličnosti situacije u kojoj su prvi lik na početku i drugi lik na samom kraju. Možda autor želi da nam potkaže nasilje kao cirkularnu društvenu pojavu?

Da li je autorova poruka da se nasilje isplati, ili da se isplati samo ako si spreman da jedeš palačinak koji je nekom ispao na zemlju (scena u sredini)? Ili je u pitanju implicitan protest protiv oskudice palačinaka koji se gotovo i ne prave tokom letnjih vrućina, pa otud i nasilje? Autor ova, ali i mnoga druga pitanja, ostavlja otvorenim.

(Recenzija: tata)

Ne sasvim odjava

Kad se rodi dete, pa još ako i sami roditelji nisu klinci, ako su srca na mestu i sve je u redu, fascinacija je neizmerna. U toku prve godine naprave se hiljade fotografija, teško da se o ičemu drugom razgovara, neki prijatelji bar privremeno nestanu iz vidokruga a novi se stiču. U parku se međusobno zbližavaju ljudi sa decom, jednako kao i oni sa psima. Jer, briga i ljubav spajaju jače nego nebriga i prosta zabava.

Vremenom, fascinacija se usložnjava. Beba počinje da pruža povratne informacije, postaje dete. Isplivava dečja ličnost, prepoznaje se (često uobražava) „od koga je pokupilo“ ovo ili ono. Povremeno se pojavi i nešto što se nema u koju fioku ugurati, i vi počinjete da shvatate da se pred vama odigrava čovek koga ne samo podižete kao roditelj, već i upoznajete, shvatate da se tu sada odmotava jedan jedinstveni život.

Kroz sve te veličanstvene male uspehe, slatke dečje greške, kroz čudnu, neočekivanu pamet, pitanja, anegdote, neizrecive strahove i brige, bolesti, nesanicu, plač, smeh i čuđenje i vi sami ponovo progovarate, prohodavate, prvi put vidite sneg, šljunak, reku, pesak, na neki način i zaista prvi put, svesnim očima, kroz svoje dete pravite Sneška, idete u kakvu avanturu, pijete prvi sok, imate prve groznice, ozdravljate i radujete se sitnicama čiju lepotu ste zaboravili.

Preplavljeni ste tom fascinacijom, novi uvidi u vama otvaraju čitav predeo vas samih za koji niste znali da postoji – ponavljam, ako su srca na mestu i sve je u redu – i vi se osećate kao film prebačen iz dve u tri dimenzije. I naravno, zbog svega toga, može vam se dogoditi da o svemu tome počnete da pišete blog.

On ne služi samo da prenese vesti ili misli koje ne možete prosto ispričati komšinici uz kafu ili ortacima na pivu (teško da ćete ih prekinuti dok govore o poslu ili fudbalu ili ženama da ispričate kako ste sa sinom jutros prvi put u životu bacili kamen u reku). Blog služi i da vam pomogne da ceo taj novi svet obradite, da ga smestite u već postojeći svet, da ga zapišete da ne iščili ali ne u istoriji, već u emociji. Želite da radost traje večno, ili da tuga i strah budu obuzdani bar toliko koliko su izrečeni.

Tako smo mi ovde godinama pisali. Onda smo pisali nešto ređe. Onda smo skoro sasvim prestali.

Fascinacija nije nestala. Ona je sada život, normalan, svakodnevni. A dete je čovek čiji lapsusi i naivne i mudre interpretacije sveta nama roditeljima više ne služe da shvatimo da imamo dete i šta to znači. To je sada njegov privatni život, njegova borba za znanje i razumevanje, njegov nezaustavljivi, ponekad i bolni rast. Neprikladno je da sada o tome pišemo po internetu. Nije više mali. Nisu opšta mesta, poučne pričice. To je sada on.

Zbog toga ovaj blog, ovako kako je do sada uglavnom pisan, mora da se promeni, ili da se ugasi. Nije to bio blog o detetu, to je bio naš porodični dnevnik, roditeljski glasnik namenjen brojnim prijateljima širom i popreko zemlje i sveta, ali i sve ono opisano u trećem pasusu iznad ovog. Svejedno, to više ne može biti tema, možda samo kontekst.

Vi svejedno svratite, da zajedno vidimo u šta će se pretvoriti.

Možda ga on sam jednog dana nastavi. Možda ga i obriše.

Sunčane naočare

Dete je dobilo svoje prve sunčane naočare u životu. Pre toga, naravno, klinja se igrao sa maminim (tata nema svoje, imao bi al’ smetaju mu očima). Kroz tu igru, dete je sunčane naočare shvatilo kao nešto što se nosi po kući, pred ogledalom i paradirajući hodnikom ogrnut u peškir ili kuhinjsku krpu, obavezno sa nečim na glavi – takođe kuhinjskom krpom na primer.

Pošto je konačno došlo leto, a nema nikakvog razloga da ne idemo na plažu, a ni da žmirkamo na sladolede i kokice, četvorogodišnak je dobio svoje prave sunčane naočare. Prikladne. Plavi ram na kamiončiće i automobilčiće. Oduševljen, odmah je otišao u kuhinju po par krpa.

Nešto kasnije, isti dan.

– Idemo na sladoled, sine. Stavi naočare.

– Ali tata – dete će u čudu – Zašto da stavim sunčane naočare?

– Pa idemo napolje. Da ti ne smeta sunce, sine. Zato služe sunčane naočare.

– Ali meni će se svi..mene će svi… Rugaće mi se.

Jedva shvatim.

– Neće, sine, neće ti se niko rugati. Nisu sunčane naočare za ruganje. Neko bi ti se rugao kad bi izašao sa krpom na glavi, kad bi obukao pantalone naopako, ili kad bi išao upiškan, ali sunčane naočare su lepe i nose ih i deca i ljudi. A tvoje su baš lepe, i svi će reći „Jao vidi kako lepe sunčane naočare ima onaj dečak!

Krenusmo. Stojimo u prodavnici, čekamo red da platimo hleb i mleko i sladolede. Mališa se mota oko nogu nestrpljivih ljudi, mali je, ispod svačijeg pogleda. Vidim da je sav indisponiran.

– Šta je bilo sine?

– Ali mene niko ne gleda. Niko me ni ne gleda.

– Pa dobro, ne vide te ljudi. Ne idu baš svi ljudi u prodavnicu da gledaju ko ima kakve sunčane naočare, sine.  Čekaj da vidiš šta će ti reći prodavačica kad stignemo na red, ona će sigurno nešto reći.

Tako, naravno, i bi.

– Ajao, ala ti imaš dobre sunčane naočare!

Sad je sve na svom mestu. Ponosni mališa stoji kao ukopan, naglašena ozbiljnost na usnama, pogled skriven u tami. Čak i ne čeprka po slatkišima postavljenim nisko kod kase (da deca mogu da dohvate sama, pa da roditelji ne mogu da se odbrane dok su zauzeti oko plaćanja, a i da im bude neprijatno da se natežu i grde ih dok ceo red nestrpljivih gleda i čeka). Prodavačica nastavlja.

– Hoćeš mi dati malo da ih ja nosim, dan-dva?

– Neću, ali… – dete se okreće meni – Tata, kad budemo išli tamo opet kod doktorice, podseti me da kupimo njoj jedne.

– Važi sine, okej, nema problema, ali ne znam kad ćemo opet ići tamo.

Prodavačica me gleda, kao da se izvinjava. Očekivala je „neću“ i gotovo.

Pošto je dobio svoj ego-boost, a rešio je i problem, moj sin sada već čeprka po slatkišima. Koristim priliku, kažem joj:

– Neće zaboraviti.

– Stvarno?

– Nema šanse.

Žena shvata da je napravila problem. Zamišlja mog sina kako se negde dernja da kupimo njoj dečje sunčane naočare, a ja ga valjda bijem ili vučem napolje za uvo.

– Pa neka, ako kupite, daću vam pare.

– Ako budemo baš morali, dogovoreno.

Vidim, žena zabrinuto gleda u naočare i pita se jesu li kineske, koliko bi mogle koštati.

Odlazimo.

Naravno da nećemo morati, dete je razumo, zna se šta se mora a šta ne, ali nek dobra prodavačica zapamti kad je četvorogodišnjem detetu tražila naočare na dva dana.

Tajni agenti Izi i Lora

(na slici: tajni agenti Izi i Lora)