Laž i šala

Sinoć, pred spavanje.

– Tata?
– Molim, sine?
– Laž i šala je slično.
– Jeste, sine. Stvarno je slično.
– Kako je slično?
– Pa slično je, eto, vidiš da si i sam znao.
– Ali kaži mi kako je slično.
– Na primer… Neki dečak u vrtiću pere ruke, pa pokvasi pantalone. Na primer, on onda ode kod vaspitačice i kaže: „Vaspitačice, ja sam se upiškio!“
Mališa se već smeje.
– A ona?
– Ona kaže: „Jaoj, vidi, stvarno si se upiškio, vidi kako su ti mokre pantalone!“ A on onda kaže: „Šalim se, nisam se upiškio, to sam pokvasio kad sam prao ruke“! A vaspitačica kaže: „Hej, vidi stvarno, pa ti se to samo šališ sa mnom!“
– A laganje?
– Na primer… Neki dečak se u vrtiću upiški u pantalone. Vaspitačica ga vidi, i kaže: „Jaoj, vidi, ti si se upiškio, vidi kako su ti mokre pantalone! Pa zašto si se upiškio!?“
– A on? – dete ozbiljno, zna da nije šala.
– A on onda kaže: „Nisam se upiškio, to sam pokvasio kad sam prao ruke“!
– E to je onda laž!
– Jeste, to je onda laž.
– Laž i šala je slično.
– Jeste, sine. Stvarno je slično.

Advertisements

Ovih dana….

ovih dana….
– tata, mama, zašto oni samo ćute
– pa ćute, jovane, ne znam zašto
– oni samo ćute, ceo dan samo ćute, a mi stalno pričamo, ceo dan samo pričamo, zašto mi pričamo?
– imamo šta da pričamo
– a zašto oni nemaju a mi imamo
– zato što smo mi brbljiv svet, eto
– šta je brbljiv
– kad neko stalno nešto priča
– jel kao mi
– da…
– a zašto smo mi brbljivi, a oni nisu
– valjda si do ovog pitanja već mogao da shvatiš…..
…………….
– jesi li spavao danas uopšte u vrtiću
– mmmm, da, da, jesam
– koliko si spavao
– pa …. ne znam tačno
– (formulisaćemo drugačije, dovitljivi roditelji) – a šta si video kad si se probudio danas
– pa….da sav svet ustaje, a neka deca ni ne spavaju
………………………
– ti si jedno malo dosadno govno, molim te pusti me samo da završim ovo…
– zašto si mi kazala da sam malo govno
– zato što te već 10 minuta molim da me pustiš 5 minuta da završim a ti se vereš po meni, slomićeš nam vrat oboma, i da si me pustio već bi bila gotova
– a zašto si mi kazala da sam govno
– o, zato što si dosadan
– onda mi nemoj kazati da sam govno
– dobro neću, izvini, nisi govno ali si dosadan
– ne možeš svom sinu reći da je govno…
– pa kome mogu ako ne mogu svom sinu
– pa nađi neko drugo dete na ulici pa mu kaži: tisimalogovno!  a meni nemoj
……………………………………
– jovane, ne smeš tako da mi otimaš miš i da me guraš sa stolice, pusti me da završim pa ćeš onda ti
– ali pusti me moooolim teeeee, ali ja sam prvi hteo na ‘iternet’
– sačekaj malo, pustiću te
– ali me pusti sad odmah
– ali ne mogu sad odmah
– ali me puuuustiii
– jovane, kad nekog voliš (al udaram nisko) onda ga pustiš da uradi nešto što mora i strpljivo sačekaš da završi, neću dugo, obećala sam ti
– ali ti mene voliš, zato me puuuustiiiii i sačekaj lepo da završim
………………………………..
– ali, mama, meni milica ne da da se ja igram u vrtiću
– kako to misliš ne da ti
– pa ne da mi
– pa kako ti to ne da
– pa stalno dođe pa me grli
– grli te?
– da, ali ona mene stalno grli
– pa da li se ona igra sa drugom decom nekad
– da ali onda dođe i grli me
– i šta kad te zagrli
– ništa onda ode
– pa kad ode ti se igraj
– ali onda opet posle dođe, ona stalno dođe
– pa onda zagrli i ti nju pa se igrajte zajedno, jesi probao da i ti nju zagrliš
– pa….nisam se setio
……………………………………………..
– mama, šta to radiš
– pravim nešto…
– šta to praviš
– dođi da ti šapnem, da to bude naša tajna
– zašto da mi šapneš
– pa da ne čuje tata
– zašto da ne čuje
– pa da mu to posle bude iznenađenje
– kakvo iznenađenje
– takvo da on prvo ne zna šta pravim, pa kad bude gotovo da se iznenadi
– ajde onda mi šapni
– (kolače)
– (mmmm, kolače)
– da, ali nemoj da kažeš tati
– zašto?
– pa sad smo se dogovorili da je to naša tajna, čuvaj tajnu dok ne bude gotovo
….posle 1 minut….
– mama, a kad ću moći da mu kažem
– kad bude gotovo
– a ja želim da mu sad kažem
– izdrži još malo
…..još dva minuta….
– a jel mogu sada da mu kažem
– ne još, još samo malo
– ali ja želim da mu kažem sada
– ali onda to neće biti iznenađenje
…..još dva minuta….
– a mama a ja ću da mu kažem
– nemoj jovane, molim te, još malo
– ali ja neću da mu bude iznenađenje, hoću da mu kažem….
– dobro idi reci mu
– ej, tata, da ti kažem: znaš šta mama pravi
– šta sine
– ej, mama pravi KOLAČE, jel ti sad iznenađenje?!?
….iznenadljivih celih najvećih do sada 5 minuta ničeg drugog do agonije čuvanja tajne prvi put u male najmanje 4 svoje godine….

– tata, mama, zašto oni samo ćute

– pa ćute, jovane, ne znam zašto

– oni samo ćute, ceo dan samo ćute, a mi stalno pričamo, ceo dan samo pričamo, zašto mi pričamo?

– imamo šta da pričamo

– a zašto oni nemaju a mi imamo

– zato što smo mi brbljiv svet, eto

– šta je brbljiv

– kad neko stalno nešto priča

– jel kao mi

– da…

– a zašto smo mi brbljivi, a oni nisu

– valjda si do ovog pitanja već mogao da shvatiš…

………………………………. ~

– jesi li spavao danas uopšte u vrtiću

– mmmm, da, da, jesam

– koliko si spavao

– pa … ne znam tačno

– (formulisaćemo drugačije, dovitljivi roditelji) – a šta si video kad si se probudio danas

– pa…da sav svet ustaje, a neka deca ni ne spavaju

………………………………. ~

– ti si jedno malo dosadno govno, molim te pusti me samo da završim ovo…

– zašto si mi kazala da sam malo govno

– zato što te već 10 minuta molim da me pustiš 5 minuta da završim a ti se vereš po meni, slomićeš nam vrat oboma, i da si me pustio već bi bila gotova

– a zašto si mi kazala da sam govno

– o, zato što si dosadan

– onda mi nemoj kazati da sam govno

– dobro neću, izvini, nisi govno ali si dosadan

– ne možeš svom sinu reći da je govno…

– pa kome mogu ako ne mogu svom sinu

– pa nađi neko drugo dete na ulici pa mu kaži: tisimalogovno!  a meni nemoj

………………………………. ~

– jovane, ne smeš tako da mi otimaš miša i da me guraš sa stolice, pusti me da završim pa ćeš onda ti

– ali pusti me moooolim teeeee, ali ja sam prvi hteo na iternet

– sačekaj malo, pustiću te

– ali me pusti sad odmah

– ali ne mogu sad odmah

– ali me puuuustiii

– jovane, kad nekog voliš (al udaram nisko) onda ga pustiš da uradi nešto što mora i strpljivo sačekaš da završi, neću dugo, obećala sam ti

– ali ti mene voliš, zato me puuuustiiiii i sačekaj lepo da završim

………………………………. ~

– ali, mama, meni milica ne da da se ja igram u vrtiću

– kako to misliš ne da ti

– pa ne da mi

– pa kako ti to ne da

– pa stalno dođe pa me grli

– grli te?

– da, ali ona mene stalno grli

– pa da li se ona igra sa drugom decom nekad

– da ali onda dođe i grli me

– i šta kad te zagrli

– ništa onda ode

– pa kad ode ti se igraj

– ali onda opet posle dođe, ona stalno dođe

– pa onda zagrli i ti nju pa se igrajte zajedno, jesi probao da i ti nju zagrliš

– pa…nisam se setio

………………………………. ~

– mama, šta to radiš

– pravim nešto…

– šta to praviš

– dođi da ti šapnem, da to bude naša tajna

– zašto da mi šapneš

– pa da ne čuje tata

– zašto da ne čuje

– pa da mu to posle bude iznenađenje

– kakvo iznenađenje

– takvo da on prvo ne zna šta pravim, pa kad bude gotovo da se iznenadi

– ajde onda mi šapni

– (kolače)

– (mmmm, kolače)

– da, ali nemoj da kažeš tati

– zašto?

– pa sad smo se dogovorili da je to naša tajna, čuvaj tajnu dok ne bude gotovo

…posle 1 minut…

– mama, a kad ću moći da mu kažem

– kad bude gotovo

– a ja želim da mu sad kažem

– izdrži još malo

……još dva minuta……

– a jel mogu sada da mu kažem

– ne još, još samo malo

– ali ja želim da mu kažem sada

– ali onda to neće biti iznenađenje

…….još dva minuta……

– a mama a ja ću da mu kažem

– nemoj jovane, molim te, još malo

– ali ja neću da mu bude iznenađenje, hoću da mu kažem…

– dobro idi reci mu

– ej, tata, da ti kažem: znaš šta mama pravi

– šta sine

– ej, mama pravi KOLAČE, jel ti sad iznenađenje?!?

…iznenadljivih najvećih do sada celih 5 minuta ničeg drugog do agonije čuvanja tajne prvi put u male najmanje 4 svoje godine…

Izvod iz uspavljivanja 2: „Biće i od tebe pisac…“

(piše: mama)

Uspavljivanje ovog deteta nikad nije bilo brzo i jednostavno (ta tema zaslužuje posebnu priliku). Već neko vreme, uspavljivanje uglavnom teče tako što mu se prvo nešto pročita, a onda – tata priča.

Najlepše je to što tata ne priča obične priče, one koje svi znamo. Tata priča sasvim nove, još nikad ispričane priče, nastale u njegovoj glavi na licu mesta. Dete se uporno bori za svaki trenutak budnog stanja i usred tatinih pokušaja da kulminacija ne bude preterano uzbudljiva, poviče s vremena na vreme: „Kad odjednom!“ tražeći novu avanturu junaka.

Međutim, vremenom je i to prevaziđeno…

Sada, malo se nešto pročita, a potom sledi detaljan brifing, npr: pričaj mi tata o malom medvediću koji je mnogo psovao i išao u vrtić i svi su ga grdili i niko nije hteo sa njim da se druži i onda je prestao da psuje i bio je dobar, pričaj mi to, pričaj, pričaj, pričaj! (pomenuto već u nekom od postova).
I tako je i to trajalo… jedno vreme.

Kad odjednom! Novi momenat se pojavio u potpuno neočekivanom obliku:

„Ćuti, sad ti ja pričam priču! “

I tako se desilo,  posle početnog maminog oduševljenja („Malo moje pametno, biće i od tebe pisac!“) ono što sam sinoć zapisala, od reči do reči:

– Bio jednom jedan siledžija…

(…iz blaženog osmeha, na korak do užasa!)

– Čekaj malo, šta ti je siledžija?
– Pa ćuti kad sam ti rekao, sad ja pričam.
– Pa i ti mene tako prekineš kad ne znaš šta nešto znači!
– A ti mene ne možeš!
– Ajde, izvini (užas na „stend baju“)

– I taj siledžija je živeo sa jednom balerinom i stalno je gurao i udarao!

(užas majke u krešendu)

– …a ona je htela da se preseli negde…
– E sad stani! kao prvo šta je to siledžija?
– To je neki što stalno gura, udara i baca.

(aha, shvatih da je objašnjenje sveže, iz vrtića)

– A šta je balerina?
– Balerina je devojka koja ima ovako selu…

(često izmisli neku reč za nešto što ne zna kako se zove)

– Šta ti je „sela“?
– To je ovako kapa i kosa, jako, jako dugačka kosa… (nek mu bude)
– Aha, a zašto je siledžija nju gurao?
– Zato što je ne voli i zato što je ona devojka i nežna je, a ona je rekla: idem kod preselija…
– A šta je „preselija“?
– Pa da se preseli, to je livada, livada sa kravama.

(shvatam u hodu da je genetika veće čudo nego što svi mi mislimo, ne samo da ima maštu na tatu, već i – garantovano – urođeno nepostojanje uviđanja u mogućnost odgovora „ne znam“)

– Pa šta je htela balerina na livadi sa kravama?
– Da pije mleko.

(o, bože, zovem tatu, pitam jel on čuo ovo? pogledavam ga krajičkom oka i čekam reakciju. tata za trenutak izdigne obrve, tek da mi pokaže da je razmislio o tome, a potom me uverava da su to fragmenti neke priče koju nije dobro upamtio)

Proveravam za svaki slučaj:

– Ko ti je pričao tu priču?
– Niko

(hm…obično ne laže)

– Gde si video tu priču? (pokušavam drugim terminima)
– Nigde.
– Da li ste gledali neki crtani film o balerini? (ne odustajem)
– Nismo.
– Jel ti možda baba pričala o tome? (udaram i nisko ako treba)
– Pa nijeee.
– Pa otkud onda znaš za siledžiju?
– Pa Goca je rekla! (vaspitačica)
– Kome je rekla?
– Marku. (dečak iz grupe)
– Znači Marko baca igračke i gura vas?
– Pa da.

(dobro, razjasnili smo bar nešto)

– A gde si čuo onda o balerini i siledžiji? (uporna majka)
– Pa sam sam ti to ispričao, jesam ti rekao već!

(šta li je povezao, ko zna, no ne mogah ništa drugo izvući. bar smo razjasnili da je siledžija nešto ružno)

Pošto mi je uredno ispričao priču (nije bilo dalje od ovoga, nadamo se da se balerina preselila i popila mleko), okrenuo se mirno na drugu stranu i zažmurio.

Kad je zaspao i šta je mislio i sanjao – nisam sigurna da je potrebno da znam.

Vrištić

Dete, dakle, ide u vrištić.

(„Vrištić je tamo gde se vrišti MAMAAAA, MAMAAAAA!“)

Bilo je još nekoliko talasa napada na instituciju…

– Hoću doći kući ako prospem mleko po pantalonama?
– Nećeš, imaš tamo rezevrne. A i ako na njih prospeš, nećeš jer kod kuće nema nikoga i zaključano je. Inače, odlična ti je ideja da prvo pitaš.

– Tata?
– Molim?
– Ja ću da idem sa tobom na posao. Neću ništa smetati. Samo ću da sedim.

Ali, sada se već gomilaju: anegdote, drugari, naučene pesmice…

– Čviktor je smešan u vrtiću.
– Ko?
– Čviktor.
– Da nije Viktor?
– Pa Čviktor!
(… ispostavilo se da se prezime malog Viktora završava na „č“ – kao npr Kovač, a vaspitačica proziva prvo prezime, pa ispadne Čviktor)

– (neka pesmica) Cicija, policija…
– Jesi to naučio u vrtiću?
– Da.
– Pa jel vam vaspitačica objasnila šta je to cicija?
– Nije. Vaspitačica ne zna da objasni. Ona je samo vaspitačica.

Inače, mi se kao porodica tek sada asimilujemo u Zemun (u kom smo već godinama), i to preko vrtića,…

– (neki drug) i ja se igramo braće.
– Kako se igrate braće?
– Pa on meni kaže „Bratee, brateee“ (zemunski urbani akcenat), a ja njemu isto „Bratee, brateee“…

Jadno moje dete, u svemu vidi igru.

Najsmešnije i najdraže su nam pesmice. Kad ga pitamo šta je naučio u vrtiću, on kaže „Nisam ništa. Nikad nisam ništa naučio u vrtiću“, ali zato svakodnevno, tokom sasvim drugih aktivnosti i razgovora, potpuno neočekivano ispaljuje dugačke pesmice, lepo rimovane i otpevane, sa sve presmešnom koreografijom, i mi shvatamo da je on krenuo u avanturu institucionalizovanog vaspitanja i obrazovanja, da ga je zgrabio mejnstrim (u ovom trenutku nemam negativnu konotaciju, naprotiv), a koliko nas to zbunjuje nek ilustruje ovaj mali kolaž slika nastalih u jedva više od tri godine. To tako brzo prođe…..

24 april 05 ujutro - avgust 08
Još ovoliko, i dete ide u školu

Dete ide u vrtić

Šesti (jutrošnji) polazak u vrtić je protekao glatko i rutinski. Bez suza ili kmeženja, normalno profesionalno i taman koliko treba veselo.

Ovih dana, meni je nagora bila tuga posle gašenja svetla uveče – jer je znao da je sledeća stvar buđenje i spremanje za vrtić. A onda pomislim, ali on ide negde gde će mu biti lepo, a ja ću nastaviti na posao gde meni niko ne da da spavam u krevetu i ne da mi ni skuvano da jedem niti me presvuče ili mi donosi igračke. I neće dugo proći, on će se tamo stvarno i osećati lepo, mi ćemo u kući morati da se ponašamo po pravilima iz vrtića itd, a sad ovde pravimo dramu.

Tako i bi. Uz malo sreće i puno truda. Njegovog.

A sreća su povoljne okolnosti – mama je mogla da ga ostavlja na kraće, u vrtiću nije bilo stvarnih sukoba sa drugom decom (veoma važno u pocetku, bar za ovo dete), pojavila se drugarica koja mu je sama prišla i potpuno ga okupirala prvih dana…

A sve mu se bilo poremetilo. Zaboravljao je stvari koje je odavno naučio, bio je ujutro tužan a popodne teatralno veseo, imao je čak i neke psihosomatske manifestacije…

I eto. Da znate ako budete pakovali svoju decu. Ne nasedajte. A ja ću uskoro, obećavam, napisati ponešto konkretnije o uopštenijem – separacionoj anksioznosti pri polasku u vrtić i adaptaciji.

Uzgred budi rečeno, u nekim zemljama (počelo je u skandinavskim) postoje vrtići u kojima je boravak isključivo napolju. Wood Kindergarten (u Nemačkoj: Waldkindergarten; u Britaniji: Outdoor preschool) prima decu od tri do šest godina starosti.
Postoje i kombinacije običnog i „šumskog“ vrtića, a osim što nema plafona i zidova, u ovom divljem vrtiću nema ni komercijalnih igračaka, već se sve pravi od onog što se pronađe napolju, u šumi, na livadi, plaži…
Koristi su nenabrojive, uključujući i – gle sad – mnogo manji procenat povreda od nezgoda ili pada!

Polazak u vrtić (III)

Ovoga puta, pre svega ostalog „šaljivog i slatkog“, želim da naglasim da se ja možda ovde, na ovom javnom mestu, previše zajebavam na račun njegovog najtežeg iskustva u dosadašnjem životu i krize koja mu je, koliko god neophodna, razvojno dragocena i kulturološko-civilizacijski nužna, ipak ujedno i realna kriza.

U njegovom životu nije bilo veće. U vrtiću nema osećaj sigurnosti (steći će), gubi osećaj kontinuiteta sebe i poznatog života (steći će) i nema interakciju koju razume i očekuje od sveta, na koju je navikao (i neće je ni steći, već će biti primoran da se nauči drukčijoj, u čemu i jeste stvar)… i nije mu lako.

Ako jednog dana, za nekom ko zna kakvom spravom u koju će evoluirati današnji računari, pretragom po ko zna čemu što će proisteći iz ovog sadašnjeg interneta, moj sin pronađe ove stranice, želim da mu poručim da je bio strašan borac sa sobom, dakle bio si, sine, strašan borac sa sobom, pokazao si zavidnu snagu volje i osećaj dužnosti oblačeći se i koračajući hrabro ka vrtiću s najtužnijim licem koje sam video. Želim da ti kažem da sam bio ponosan na tebe (siguran sam da sam i ostao) i da si bio takav smor da smo od tebe dobijali ospice po mozgu, jer bio si povremeno težak kao crna zemlja sa svojih 19 kila, i nek ti je uteha da si za svaku stvar u kojoj si se osećao loše, a na koju smo te terali, učinio da se osećamo loše zajedno s tobom.

Tako.

Drugi dan je prošao bolje.

Našla se neka sasvim mala devojčica, jedna što ne zna ni da priča kako treba, i koja mu je sve vreme samoinicijativno donosila igračke. A on je izvoljevao.

Utisci su bili unekoliko drukčiji.

– Jeo sam supe. Ali mama, u vrtiću je samo supa, nema rezanaca. Rezance sam jeo posle, sa sirom.

Kad je došla po njega, obradovao joj se i pokazao olakšanje, ali rekao je da će ići opet i da mu je bilo lepo.

Ta se priča, ipak, brzo promenila. Meni se čini da nam je te pozitivne ili neutralne komentare o vrtiću davao samo zato što je prošlo, gotovo je, preživeo je, a pritom zna da ćemo nas dvoje takvim komentarima biti zadovoljni.

Kako je padalo veče, stvar se menjala. Shvatao je polako da će morati i sledećeg dana da ide.

Otpor prema vrtiću je poprimao najrazličitije oblike…

– Šta ste radili?
– Ništa.
– Čime si se igrao?
– Ničim. Nisam se igrao.
– Šta rade druga deca?
– Ništa.
– Šta rade vaspitačice?
– Ništa ne rade.
– Jel budu tu, u sobi s vama?
– Budu.
– Jel vam pomažu kad treba?
– Ne.
– Jel vas čuvaju?
– Ne.
– Jel stoje?
– Ne.
– Jel sede?
– Ne.
– Jel pričaju?
– Ne.
– Jel plivaju?
– Ne.
– Jel lete?
– Ne.
– Jel se valjaju po patosu?
– Ne.
– Pa šta rade?
– Ehm.. pa… Jašu konjove. Magarce jašu.

I tako. „Ja neću da idem u vrtić“ se pretvorilo u „Nemojte ići na posao…“ A kad smo pokušali da mu objasnimo zašto moramo, nabrajajući stvari koje ne bismo imali da ne idemo na posao, rekao je samo:

– Ne moramo mi jesti mesa.

Meso, inače, ja nisam ni pominjao, već njemu draže stvari. On je samo ponudio žrtvovanje nečeg drugog.

Polazak u vrtić (deo I)

Moj sin je svoje prve tri i po godine proveo kod kuće, uz mamu, babu ili – povremeno – neko treće dobro poznato lice. Već duže vreme smo svesni da je to za njega bilo odlično i sve po redu, ali i da je to (što je mama uopšte mogla da bude sa njim kod kuće) imalo i svoje nepovoljne efekte. Ne samo po kućni budžet, već i po njegov socijalni život, čija raznovrsnost se svodila na kačenje za maminu ili tatinu čas levu, čas desnu nogu.

Šalim se, nije bilo baš sasvim tako, niti je on baš sasvim takav, ali – u svakom slučaju – vreme mu je bilo da krene.

Majka je danima vršila psihološke pripreme.
– Sećaš se sve one dece što ih vidimo da se igraju kad idemo u šetnju (…) I ti ćeš uskoro ići u vrtić (…) Tamo ima puno, puno dece (…) igračaka (…) vaspitačica vas čuva, ona je dobra (…) vi se igrate (…) ručate (…) spavate…
– Neću ja da spavam.
– Deca se tamo puno igraju pa se umore (…) ja ću te odvesti, pa ću otići na posao (…) doći po tebe (…)
I tako redom.

Polaznik

Veče pre nego što će mališa krenuti. Pre gašenja svetla, nas dvojica čitamo basne. On sav zamišljen, kontemplativan, tih.
– Tata? – odjednom će, baš negde u trenutku kad je lisica primetila da od lava nema tragova koji izlaze iz pećine.
– Molim, sine?
– A jel će mama dugo biti na poslu kad ja odem u vrtić?

Ja u problemu – ne znam šta mu je rekla, nisam bio tu.

– Neće, sine. Brzo će doći.
– Ali.. – počne i stane, jer je svestan da je sve odgovore već dobio, a vrtić ga, pored neodređenog straha, i jako privlači.
Vidim ja, njemu je potreban dodatni podstrek.
– Sine? Pa ti ne znaš? – kažem mu nešto glasnije, sa širokim osmehom.
– Ne – i njemu se širi osmeh, u očekivanju prijatnog iznenađenja.
– Pa ti nemaš pojma? – nastavljam sa još više uzbuđenja.
– Ne – smeje se, očekujući životnu prekretnicu i iskustvo koje će pamtiti.
– Pa ti nisi ni znao kako je u vrtiću? – nastavljam sa još više uzbuđenja.
– Ne – on je sad već oduševljen osećanjem otkrovenja.
– Pa sutra ćeš znati! – oduševljen sam i ja.

Njemu, malom naivčini, oči sijaju od uva do uva. Klasična zloupotreba poverenja, s humanim ciljem i uz molitvu da se stvar ne okrene na još gore. Ali, negativno predubeđenje garantuje neuspeh, a pozitivno olakšava stvari, koliko – toliko.

– Tamo je, sine, sve za decu. Videćeš. Tamo ima puno, puno igračaka! Ima i dece, puno dece, manje od tebe, veće od tebe, i takve iste kao ti! Neki od njih će ti biti super drugari! A imaju i stolice, ali male, za decu! Imaju i stolove, ali male, za decu! Imaju i krevete, puno kreveta, ali malih, za decu, i male ve-ce šolje za decu… jer je tamo sve za decu…
On se naglo diže iz kreveta, s podignutim rukama, prosto skače u eksploziji radosti:
– I ima puno slatkog!
…jer je sve zamišljao što sam mu govorio, i ničeg nema logičnijeg od jedne gomiletine slatkiša koja stoji u takvom čarobnom prostoru, gde je sve za decu, pa i ve-ce šolje i stolovi i stolice.
– Pa ima, sine, kad je užina… da, bude i slatkog…

I tako je moj slin, ispranog mozga, krenuo u vrtić. Od uzbuđenja je zaspao veoma kasno, što je po sebi pogoršalo stvari jer mu se u vrtiću spavalo, a u sedam ujutro je prosto skočio iz kreveta s rečima:
– Hajde da večeramo pa da idem u vrtić!

(nastaviće se)