Ko god je ikada imao dete, dobro zna da je dete malo, da je fizički slabije, da se uvek može golom snagom nadvladati – iako itekako ume da ujede, uštine, nabije lakat u rebra ili raspali slatkom nogicom po bubrezima.
U većini drugih situacija nemamo tu privilegiju. Kolege, šefovi, predstavnici državnih i drugih službi i usluga najčešće su na ovaj ili onaj način jači, a nije ni civilizovano. Naravno, tu je i zakon. Ne možete primenjivati fizičku silu. Hvala zakonu, nismo životinje. Ako sugrađaninu lupite makar i „obrazovni šamar“, može vam se dogoditi ne samo da vam vrati, već i da vas tuži i dobije moralnu i materijalnu odštetu.
Ipak, taj zakon u mnogim zemljama još uvek nekako zaobilazi činjenicu da su i deca naši sugrađani, da i prema njima ne bi trebalo da budemo životinje. Čudno. Pomislio bi čovek da je zakon njima najpotrebniji, jer su mala. Ne umeju kvalitetno da vrate. A i ne znaju za zakone.
Nije tako jednostavno, reći će neko. Ko god je ikada imao dete, zna da je ono za neke stvari prosto glupavo, da je neobavešteno i neznalica. Šteker, na primer. Jednoličan zid, kockica, i u njoj dve tajanstvene rupice kao dva oka. Onda, staklena čaša na stolu ili saksija na prozoru. Lopta kad padne, odskoči. To je čarobno. A šta čarobno uradi saksija? Roditeljska dva oka moraju da skuvaju i ručak, da rašire veš i slično. Dovoljan je sekund. Ima dece kojima lepo objašnjavanje nije dovoljno, kojima ponavljanje nije dovoljno. Ali, dovoljno je jednom snažno izlupati po dupetu ili po prstima.
Tačno, nije tako jednostavno. Nećemo se ni baviti fizičkim maltretiranjem, zlostavljanjem, batinanjem kaišem do plavog i odraslima koji decu, prosto, žestoko i redovno biju. Koji ne umeju drukčije, koji nemaju vremena ni živaca za drugo. Nadam se da se svi slažu da je zakon o tome neophodan, naravno uz podršku službe koja će o tome razgovarati sa svima u porodici, koja će umeti da proceni šta zaslužuje kakav tretman, pomoć i kaznu države i zakona.
Što se tiče onog drugog, tradicionalnog, „zdravog“ batinanja, prvo treba shvatiti zašto je lupanje po dupetu „efikasnije“. Mislite da je to zbog toga što to dete boli? Da zato vrišti i plače? Udarite se par puta po dupetu, pa ćete shvatiti da nije tako. Dete plače zbog onog što čin fizičkog kažnjavanja znači. Roditelj mazi i ljubi – znači voli. Roditelj udara – znači ne voli. To je ono što je strašno.
Kazna je čudo. Da li sam rekao „fizička kazna“? Jeste li probali da izgrdite dete od godinu dana, da se namrštite, povisite ton? Užasno je efikasno – ako ne radite to prečesto, za svaku sitnicu, i ako ste dosledni i pre toga ga koliko-toliko mazili i nežno mu govorili. Upozorenje: ako se tata i mama dernjaju po kući svaki dan, onda grdnja nema naročitog efekta.
Prijatelj mi je ispričao: moja mala ne pomišlja da pipne ringlu, nož, struju. Tata ju je bocnuo nožem, mama joj stavila prstić na ringlu, a za struju smo onda samo rekli da je još mnogo strašnije. Zvuči strašno, zar ne? Naravno, nit je dete izbodeno, nit je dobilo opekotine. A nije ni batine.
(jedna od metoda koje se preporučuju upravo se zove „prirodne posledice“: ako dete baca kolače, kažite mu da ih neće imati ako nastavi ih baca, na primer ovako – i sklonite sve kolače na neko vreme)
A postoje i umeci za štekere. Jeftini su. Kad dete prohoda, staklena čaša nema šta da traži na ivici stola. Kućna hemija – da i ne govorimo…
Ljudi, priznajmo: dete najčeščće dobije žestoke batine baš zbog savesti nas roditelja koji nismo pazili, koji smo ostavili nešto gde ne treba, koji smo ranije nešto dozvoljavali a sad je „dete preteralo“… Video sam jedne ozbiljne batine na ulici – mama je pričala sa komšinicom a dete je na bicikliću izašlo na put. Mama se toliko uplašila, da ga je prebila. Zato deca plaču kad padnu s bicikla i krvavih kolena dođu kući – znaju da će povrh svega dobiti i batine. Vaspitne batine? Bol od batina će ga naučiti da pazi, ili da vozi bicikl? Aman, pa koleno krvari!
Onda to dete pošaljete u vrtić i kažete da se ne tuče. Ili, da nikad ne počinje prvo, već da vrati, da se brani. A zamislite kako biste ga tek prebili, kad bi počelo vama da vraća, od vas da se brani, derište jedno bezobrazno?
Mnogo je istraživanja koja pokazuju da batine uzrokuju stvari loše po razvoj deteta i čoveka: nasilje kao način rešavanja problema, kontradiktorna osećanja, anksioznost i strah, niži koeficijent inteligencije… Iskustvo stručnjaka i nauka pokazuju da deca koja uče batinama, ne uče. Strah je loš učitelj. Od straha, dete prestane da radi to što je uradilo – do prve prilike. Makar čekalo i da poraste. A najčešće čeka da poraste da bi moglo da – vrati! Svom detetu, naravno. Preko kolena, s kolena na koleno.
Nedavno se pojavilo i jedno (istraživanje) koje tvrdi da „zdravo, obrazovno“ tabanje dece ispod 6 godina ima blagotvorno dejstvo – takva deca su zadovoljniji odrasli, upisali više fakulteta, volontirali su.
Pomenuto istraživanje još nije objavljeno u odgovarajućem obliku – u naučnoj publikaciji, sa detaljnom metodologijom i konkretnim nalazima. Za sada samo znamo da su naučnici pitali mlade ljude da li su dobijali batine, a onda su ih rangirali po „uspešnosti“ i zadovoljstvu. Glavni ispitanici su bili tinejdžeri, njih 179. Da bi se ovi rezultati predstavili kao naučno znanje, oni moraju da istrpe kritike, da budu ponovljeni u drugom, nezavisnom istraživanju (tako to ide u nauci) itd. Na primer, možda je među tim tinejdžerima bilo previše batinjanih iz visoko obrazovanih porodica, i previše nebatinjanih od roditelja nižeg obrazovanja – i takve stvari. Možda su tinejdžeri premladi da bi njihov sud o tome koliko su zadovoljni i uspešni bio uzet u obzir. Možda, kad konačno bude objavljena ta studija, neko prosto kaže: „Kako ste ih to pitali? Ma dajte, molim vas…“
Do tada, molim vas, više od veka psihologije i vagoni naučne literature kažu: ne tucite decu.
PS: Za brojne metode koje uspešno zamenjuju batine (kao što su pominjane „prirodne posledice“), potražite savet stručnjaka, kupite neku knjigu (ima ih mnogo), procunjajte netom… Nema recepta koji važi za sve situacije i svu decu, ali ima mnogo recepata za većinu situacija i dece. Niste ludi ako tražite savet i pomoć. Niste loš roditelj ako ste lupili dete po prstima ispred štekera, i niko vam ga neće oduzeti ako ste ga lupili po dupetu kad je „namerno“ bacilo vaše naočare, ali ste genijalan roditelj ako razmislite o tome kako možete biti – još bolji roditelj.
Preuzeto sa: blog Udruženja Roditelj
P O R O D I Š T A R I J E 