Sramota, Politika, 9. decembar

Pročitao sam naslov „Telesno kažnjavanje kao pravo i DUŽNOST roditelja“ i mislim da bi tu trebalo da prestane svaka rasprava i dalje bavljenje ovim. Naslov je naslov. Ako neko smatra da su novine izvukle naslov iz konteksta, neka ih tuži.
Ali, ne da mi mira. Ja sam nikada nisam dobio batina, a nije ni moje predškolsko dete, i vama to ovde možda ništa ne znači, ali za tim nikada nije bilo ni potrebe. A imali smo štekere. Nisu sva deca ista, naravno, nisu ni roditelji, ali naslov je skandalozan i invazija na suptilni odnos roditelja i deteta.
Roditeljima troje ili više dece, ili onima koji su greškom (ljudski je) upali u vrzino kolo batina uprkos nespornoj ljubavi, poručujem da me pročitaju do kraja. Imam i za njih utešnih reči.

Ukoliko volite i cenite Zorana Milivojevića, molim vas da čitate bez predrasuda i shvatite da vas razumem. Nemam ništa protiv njega lično, ali psihologija se vazdušasta i bedna toliko trudi da bude egzaktna, da je bezobrazluk s njegove strane gađati se velikim istinama ovako paušalno. S takvim skokovima u mišljenju, Razvojnu psihologiju na BU ne bi položio nikad, a taj ispit ne može ni da se plati.

Autor teksta se poziva na Duška Radovića. Toliko mi je to smešno da se osećam bezobrazno. „Decu sme da bije samo onaj ko ih voli“. Jeste, to je rekao Duško koji je pisao aforizme, davno, u vreme kad je tema bila i telesno kažnjavanje tuđe dece u školama i po ulici, a koji je, između ostalog, rekao i „Tucite svoju decu čim primetite da počinju da liče na vas“, misleći baš na nas ovakve, jer je želeo nešto da kaže o roditeljima, ne o deci niti o vaspitavanju. A još je i rekao „Da li je vaspitanje umni ili manuelni rad? Nema jedinstvenog odgovora. Neka svako vaspitava onim čime raspolaže.“

Pošto je rekao reč „dužnost“ i nije naveo nikakve alternativne mere za pokušati pre telesnog kažnjavanja, a decu koja nisu za batine pomenuo je kao neki kuriozitet, dakle ide đonom, odgovaramo istom merom.

Advertisements

Ne sasvim odjava

Kad se rodi dete, pa još ako i sami roditelji nisu klinci, ako su srca na mestu i sve je u redu, fascinacija je neizmerna. U toku prve godine naprave se hiljade fotografija, teško da se o ičemu drugom razgovara, neki prijatelji bar privremeno nestanu iz vidokruga a novi se stiču. U parku se međusobno zbližavaju ljudi sa decom, jednako kao i oni sa psima. Jer, briga i ljubav spajaju jače nego nebriga i prosta zabava.

Vremenom, fascinacija se usložnjava. Beba počinje da pruža povratne informacije, postaje dete. Isplivava dečja ličnost, prepoznaje se (često uobražava) „od koga je pokupilo“ ovo ili ono. Povremeno se pojavi i nešto što se nema u koju fioku ugurati, i vi počinjete da shvatate da se pred vama odigrava čovek koga ne samo podižete kao roditelj, već i upoznajete, shvatate da se tu sada odmotava jedan jedinstveni život.

Kroz sve te veličanstvene male uspehe, slatke dečje greške, kroz čudnu, neočekivanu pamet, pitanja, anegdote, neizrecive strahove i brige, bolesti, nesanicu, plač, smeh i čuđenje i vi sami ponovo progovarate, prohodavate, prvi put vidite sneg, šljunak, reku, pesak, na neki način i zaista prvi put, svesnim očima, kroz svoje dete pravite Sneška, idete u kakvu avanturu, pijete prvi sok, imate prve groznice, ozdravljate i radujete se sitnicama čiju lepotu ste zaboravili.

Preplavljeni ste tom fascinacijom, novi uvidi u vama otvaraju čitav predeo vas samih za koji niste znali da postoji – ponavljam, ako su srca na mestu i sve je u redu – i vi se osećate kao film prebačen iz dve u tri dimenzije. I naravno, zbog svega toga, može vam se dogoditi da o svemu tome počnete da pišete blog.

On ne služi samo da prenese vesti ili misli koje ne možete prosto ispričati komšinici uz kafu ili ortacima na pivu (teško da ćete ih prekinuti dok govore o poslu ili fudbalu ili ženama da ispričate kako ste sa sinom jutros prvi put u životu bacili kamen u reku). Blog služi i da vam pomogne da ceo taj novi svet obradite, da ga smestite u već postojeći svet, da ga zapišete da ne iščili ali ne u istoriji, već u emociji. Želite da radost traje večno, ili da tuga i strah budu obuzdani bar toliko koliko su izrečeni.

Tako smo mi ovde godinama pisali. Onda smo pisali nešto ređe. Onda smo skoro sasvim prestali.

Fascinacija nije nestala. Ona je sada život, normalan, svakodnevni. A dete je čovek čiji lapsusi i naivne i mudre interpretacije sveta nama roditeljima više ne služe da shvatimo da imamo dete i šta to znači. To je sada njegov privatni život, njegova borba za znanje i razumevanje, njegov nezaustavljivi, ponekad i bolni rast. Neprikladno je da sada o tome pišemo po internetu. Nije više mali. Nisu opšta mesta, poučne pričice. To je sada on.

Zbog toga ovaj blog, ovako kako je do sada uglavnom pisan, mora da se promeni, ili da se ugasi. Nije to bio blog o detetu, to je bio naš porodični dnevnik, roditeljski glasnik namenjen brojnim prijateljima širom i popreko zemlje i sveta, ali i sve ono opisano u trećem pasusu iznad ovog. Svejedno, to više ne može biti tema, možda samo kontekst.

Vi svejedno svratite, da zajedno vidimo u šta će se pretvoriti.

Možda ga on sam jednog dana nastavi. Možda ga i obriše.

Sunčane naočare

Dete je dobilo svoje prve sunčane naočare u životu. Pre toga, naravno, klinja se igrao sa maminim (tata nema svoje, imao bi al’ smetaju mu očima). Kroz tu igru, dete je sunčane naočare shvatilo kao nešto što se nosi po kući, pred ogledalom i paradirajući hodnikom ogrnut u peškir ili kuhinjsku krpu, obavezno sa nečim na glavi – takođe kuhinjskom krpom na primer.

Pošto je konačno došlo leto, a nema nikakvog razloga da ne idemo na plažu, a ni da žmirkamo na sladolede i kokice, četvorogodišnak je dobio svoje prave sunčane naočare. Prikladne. Plavi ram na kamiončiće i automobilčiće. Oduševljen, odmah je otišao u kuhinju po par krpa.

Nešto kasnije, isti dan.

– Idemo na sladoled, sine. Stavi naočare.

– Ali tata – dete će u čudu – Zašto da stavim sunčane naočare?

– Pa idemo napolje. Da ti ne smeta sunce, sine. Zato služe sunčane naočare.

– Ali meni će se svi..mene će svi… Rugaće mi se.

Jedva shvatim.

– Neće, sine, neće ti se niko rugati. Nisu sunčane naočare za ruganje. Neko bi ti se rugao kad bi izašao sa krpom na glavi, kad bi obukao pantalone naopako, ili kad bi išao upiškan, ali sunčane naočare su lepe i nose ih i deca i ljudi. A tvoje su baš lepe, i svi će reći „Jao vidi kako lepe sunčane naočare ima onaj dečak!

Krenusmo. Stojimo u prodavnici, čekamo red da platimo hleb i mleko i sladolede. Mališa se mota oko nogu nestrpljivih ljudi, mali je, ispod svačijeg pogleda. Vidim da je sav indisponiran.

– Šta je bilo sine?

– Ali mene niko ne gleda. Niko me ni ne gleda.

– Pa dobro, ne vide te ljudi. Ne idu baš svi ljudi u prodavnicu da gledaju ko ima kakve sunčane naočare, sine.  Čekaj da vidiš šta će ti reći prodavačica kad stignemo na red, ona će sigurno nešto reći.

Tako, naravno, i bi.

– Ajao, ala ti imaš dobre sunčane naočare!

Sad je sve na svom mestu. Ponosni mališa stoji kao ukopan, naglašena ozbiljnost na usnama, pogled skriven u tami. Čak i ne čeprka po slatkišima postavljenim nisko kod kase (da deca mogu da dohvate sama, pa da roditelji ne mogu da se odbrane dok su zauzeti oko plaćanja, a i da im bude neprijatno da se natežu i grde ih dok ceo red nestrpljivih gleda i čeka). Prodavačica nastavlja.

– Hoćeš mi dati malo da ih ja nosim, dan-dva?

– Neću, ali… – dete se okreće meni – Tata, kad budemo išli tamo opet kod doktorice, podseti me da kupimo njoj jedne.

– Važi sine, okej, nema problema, ali ne znam kad ćemo opet ići tamo.

Prodavačica me gleda, kao da se izvinjava. Očekivala je „neću“ i gotovo.

Pošto je dobio svoj ego-boost, a rešio je i problem, moj sin sada već čeprka po slatkišima. Koristim priliku, kažem joj:

– Neće zaboraviti.

– Stvarno?

– Nema šanse.

Žena shvata da je napravila problem. Zamišlja mog sina kako se negde dernja da kupimo njoj dečje sunčane naočare, a ja ga valjda bijem ili vučem napolje za uvo.

– Pa neka, ako kupite, daću vam pare.

– Ako budemo baš morali, dogovoreno.

Vidim, žena zabrinuto gleda u naočare i pita se jesu li kineske, koliko bi mogle koštati.

Odlazimo.

Naravno da nećemo morati, dete je razumo, zna se šta se mora a šta ne, ali nek dobra prodavačica zapamti kad je četvorogodišnjem detetu tražila naočare na dva dana.

Tajni agenti Izi i Lora

(na slici: tajni agenti Izi i Lora)

Postoji li Đoković?

Pre neko veče smo po prvi put zajedno gledali celovečernji igrani film na televiziji, sa kauča, sa sve kokicama. Dete je zapanjeno sedelo između nas i posmatralo kako se Supermen muči i zlopati sa svojim ružnim i zlim klonom.

Superjunaci su nam već dobro poznati, nagledali smo ih se u crtanom obliku – celu porodicu Incredibles i njihovog drugara Frozona.

porodica-incredibles2

Ali, u igranom filmu, Supermen podiže ceo autobus. Stvarno. To što je pomerio mesec iz orbite i napravio vanredno pomračenje kako bi zlom klonu zaklonio Sunce i oslabio ga, to i nekako može da se proguta (mesec i svemir su ionako nešto apstraktno), ali… CEO AUTOBUS!!?

I da – Supermen leti. Stvarno leti. Toliko leti, da je bilo neizbežno dati par objašnjenja.

„Ne postoji stvarno Supermen. To je samo glumac koji se obuče u Supermena. Kao kad si gledao predstavu u kojoj se glumci obuku u vukove, pa su kobajagi oni vukovi.“
„Pa da, to je samo glumac. Ali, on može leti.“
„Ne može on, sine, stvarno da leti. To je samo kobajagi. Ne može nijedan čovek da leti, osim ako sedne u helikopter ili avion.“
„Ili raketu.“
„Tačno. Nemaju valjda ljudi krila pa da lete!“
„Pa da. Ali on ima čaršav, ima čaršav na leđima. Zato on može da leti.“
„Ne može, sine. kad bi ti i ja stavili čaršav na leđa, jel bi mogli da letimo?“
„Ne.“
„Kad oni prave taj film, kad ga snimaju, kao baba kad tebe snima kamerom sa telefona, oni vežu glumca za kanap, pa onda dizalicom podignu njega za kanap da kobajagi leti. Kao kad smo kačili tvoje autiće i životinjice na konac pa ih nosili po kući kao da lete.“
„Pa da. Koju dizalicu?“
„Pa neku dizalicu. Kad snimaju film, oni paze da se kanap i dizalica ne vide, i onda kad gledamo film i jedemo kokice nama izgleda kao da stvarno leti.“
„Pa da.“

Dva dana je prošlo. Supermena nismo ni pominjali. Igrali smo se na patosu, gledali obične crtaće na sjajnom kanalu Minimax i Australian Open. Odjednom, dete progovara.

„A otkud ti tata znaš za dizalicu i kanap?“

Jedva sam se setio o čemu me pita.

„A, to! Jednom su na televizi pričali kako su snimili taj film, pa su pokazali dizalicu i kanap. Sine, ljudi ne mogu da lete tako sami, nijedan čovek. Ne postoji, sine, Supermen stvarno.“
„Pa da.  Ne postoji on stvarno. Samo kobajagi.“
„Pa da.“
„A tata?“
„Molim?“
„Postoji li Đoković?“

novak-djokovic

Papagaj koji je izvrištao alarm

Shannon Conwell i njegov devetogodišnji sin su prošlog petka uveče zaspali na kauču gledajući film.

Oko 3 ujutro ih je probudio protivpožarni alarm. Na njihovo zaprepašćenje, to nije bio protivopožarni alarm, to je bio njihov papagaj Peanut koji je imitirao protivopožarni alarm.

U kasnijem razgovoru sa policijom, Shannon je objasnio: „He was was really screaming his head off“.

Pošto su se probudili, a na njihovo drugo zaprepašćenje, shvatili su da kuću zahvata požar. Tada se oglasio i pravi alarm, ali Šenon je već bio zgrabio svog sina i svoju pticu i izleteo iz kuće.

alex_the_parrot.jpgPapagaji su, uz vrane i gavrane, među najinteligentnijim vrstama ptica.

Papagaj Aleks (1976 – September 6, 2007; na slici) je razumevao koncept nule, imao rečnik od oko 1000 reči (da se zapitaš…), itd. Njegova voljena profesorka dr Peperberg još pamti njihov poslednji razgovor, veče pre nego što je preminuo:

„Vreme je da ideš u kavez, na spavanje.“

„Budi dobra. Volim te.“

„I ja tebe. “

„Bićeš tu sutra?“

„Biću tu sutra.“

Ja sam lično imao desetak papagaja, ali jedino pamtim Kiću Sedmog, pre svega zbog toga što je umeo da sleti na vrelu ringlu i stepuje po njoj, jer nije odmah mogao da se seti da je prica i da može da odleti. Drugom prilikom, moja majka je kuvala supu bez mesa, a on je uleteo u šerpu. Ne znam šta da mislim o tome. Nije da sam bio neuhranjen. A i postupali smo lepo s njim.

Trogodišnjak vs. prašuma Amazona

Brazilac Neilson Oliveira Lima (nije fudbaler, još), trogodišnjak iz sela Pupuai, pronađen je posle 11 dana potucanja po tropskoj prašumi u srcu Amazonije.

Nelson je 16. septembra pošao za ocem i izgubio se nedaleko od kuće. U njegovom kraju, „nedaleko“ je relativan pojam – deset metara mu dođe isto što i deset kilometara.

Potrage nisu urodile plodom. S obzirom da porodica Lima (nije u srodstvu sa Ronaldom Nazariom) živi u nezgodnom kraju sa istorijski gladnim komšilukom (čelobašče su im jaguari, orlušine, zmijurine…), malom Nelsonu nisu davane prevelike šanse.

Više od trećine svih vrsta na planeti živi u prašumama Amazonije. Dakle, jedna ogromna trpeza – za one sa viljuškama. Od toga, tamo zuji oko 2,5 miliona vrsta insekata, oko 2.000 vrsta ptica i sisara, 378 vrsta reptila… koliko znamo u ovom trenutku. Naučnici su stigli da popišu i opišu 128.843 vrsta beskičmenjaka samo u Brazilu. Jedan kvadratni kilometar tamo udomljava oko 150.000 vrsta visokih biljaka, i oko 91 tone živih biljaka uopšte.

Od pet ptica na celom svetu, jedna je tamo.

jaguar.jpg

red-eyed-tree-frog.jpg

amazon-horned-frog.jpgserpent.jpg

I mali Neilson. Sa svojim trogodišnjim životnim iskustvom i nevelikim šansama.

Ali, Neilson nije bio na engleskim kladionicama. Čak i tamo imaju dovoljno obraza. Ili pameti da se ne klade na granice ljudske sposobnosti za preživljavanje, pogotovo trogodišnjaka iz Brazila.

27. septembra, rođak porodice Lima je krenuo u lov. Na oko tri kilometra od kuće, pronašao je malog Necu živog, zdravog i praktično neozleđenog – ako izuzmemo trnje u stopalima i dehidrataciju.

Niko ne zna šta je jeo niti kako je preživeo. Mališa ništa nije rekao, osim što je tražio vode.

Ponegde je zaista opasno krenuti očevim stopama.

Toliko.

Miškovićeva kućica

Odemo nas dvojica pre neki dan do Maksija da kupimo nešto. Otac i sin. Zezamo se usput, bacamo kamenčiće u bare i gledamo u koju baru sme da se pljusne (jer nije duboka) a u koju ne… Upoznajemo decu i odrasle, pitamo ih kako se zovu ili izmišljamo kako se zovu…

Kad stignemo do ulaza u Maksi, naravno, uvek prvo sletimo niz tobogančić, klacnemo se koji put na klackalici i bar sedam-osam puta uđemo i izađemo iz one male dečje kućice… pa tek onda idemo u kupovinu.

Ovaj put, stvari nije bila tako idilične i jednostavne. Jedna devojčica od oko tri godine, poveća i mrzovoljna, stajala je na samom ulazu u kućicu i – ni makac. Nit’ ulazi, nit’ se sklanja.

Jovan se spustio niz tobogan osmatajući je, klacnuo se dva-tri puta osmatrajući je, prošetao malo okolo i dalje ne skidajući pogled s njene tmurne face, i na kraju – ne vredi više čekati – prišao i pokušao da uđe.

„Ne!“, rekla je, ne trepnuvši.

Jovan se trgne, stane, okrene se meni.

„Nece devojcica da se skloni da ja uđem.“

„Kaži joj, sine: Hajde da zajedno uđemo u kućicu da se igramo. To joj kaži.“

„Hajde da dajedno udemo u kucicu date iglamo.“

„Ne!“

„A tata, nece da dajedno udemo u kucicu da te iglamo.“

Vidim, zbunjen je. Ne zna šta da radi i kako da se postavi. Gledam – onaj na klupi je verovatno devojčicin tata, neki sasvim običan tip sa običnim mislima koje se imaju dok se čeka supruga ispred Maksija (dakle, momak je sasvim odsutan i svakako pod stresom).

Ne mora ona, sine. Ti samo uđi, prođi pored nje.“

Okleva, vidim, procenjuje ishod.

„Hajde, samo prođi.“

Kreće. Dolazi do nje. Saginje se i krivi da se provuče.

„Ne!“

Iako je mogao da prođe, a ona se nije ni pomerila, moj hrabri sin se na njeno ponovno „ne“ trže i vrati se pravo meni.

„A, ne mogu da….“

Usta i glas mu se malo krive, naginju ka plaču. To je već situacija kada nema nazad, ranije opisana kao – ne vredi više čekati. U tom trenutku, dok ja sa jednim okom na tipu sa klupe uzimam vazduh da nežno ali glasno kažem sinu da se ništa ne boji i da prođe u kućicu pored nje kao da je nema, pa da onda, ako treba, i devojčici nežno ali glasno kažem da se skloni da se i druga deca igraju u kućici, taj ispostaviće se genijalni tip se konačno udostojava da svrati u našu ravan i progovara:

„Pomeri se da bata uđe. To nije tvoja kućica. To je Miškovićeva kućica.“

kucica-maj-2006.JPG

Devojčica brizne u dečje kmeženje.

Jovan ulazi, iako se i dalje nije pomerila, i poziva me da mu kucam i pitam ga: „Kuc, kuc, komšija, šta ima za ručak…“.

Ja se još uvek smejem, ali mi se, ipak, pomalo i plače.