Bio je divan dan u Majsonvilu na severu Kolorada (SAD). Jednogodišnji Buker je uživao u dedinoj bašti, pljuskajući šačicama u plitkoj ukrasnoj kadi za ptice („birdbath“), kad je naišla jedna zvečarka i počela da se nervira.
Pomenuta zmija očigledno nikada nije imala dece, pa time ni osećaj za to šta je za nerviranje a šta valja prosto ignorisati. I skočila je. Onako kako zmije skaču. Razjapljenih usta.
Pomenuta zmija očigledno nije imala mnogo kojeg iskustva, pa tako ni sa baštama baba i deda u severnom Koloradu… a time ni osećaj za domaće pse.
Jer, da je imala, znala bi da među domaćim psima ima i takvih zveri kao što su čivave.
Bio je divan dan u dedinoj bašti u malom Majsonvilu na severu Kolorada (SAD), ovog vikenda, nedaleko od grada Lavlend, kad je jedanaestomesečna čivava Zoi (Zoey), iskusni dvoipokilaš, osetila da se kod Bukera nešto dešava. Zahvaljujući svojoj atletskoj gradji i nesalomivom duhu nekog ko je već hiljadama godina mali, Zoi se u trenu našla na pravom mestu.
Skočila je i stala između Bukera i zmije. I primila je ugriz.
Koliko je zmija bila zbunjena, ne možemo ni da zamislimo. Možda i nije, možda je zmiji samo važno da već nekog ujede. U svakom slučaju, deda je čuo Zoin jauk i došao, video zmiju koja je još siktala, shvatio šta se desilo i zgrabio dečaka. Zmija je otišla. Zoi su u žurbi odneli kod doktora.
Koliko je od svega što se dogodilo shvatio jednogodišnji Buker, takođe nije poznato. Možda je nastavio da pljuska, a možda je plakao – jer Zoi je jaukala. To takođe nije važno. Odrasli Buker će svakako znati šta se desilo, i biti jedan od onih koji ne šutiraju životinje.
Što se Zoi tiče, pretpostavljam da ne bi preživela da ju je prosto ujela zmija zvečarka. Ovako, Zoi se oseća dobro. I treba.
Zoi je, inače, najmanji od četiri dedina psa.
P O R O D I Š T A R I J E 