Aforizam za danas

Svi za jednog – jedan zasro!

Citat

(Kolega, jedno jutro na poslu) :
„This headache is a pain in the ass.“

Crtica za danas

Kada dete baca stvari po kući, ono to baca svoj um u nepoznato.
Kada odrastao čovek baca stvari po kući, on to pokušava da odbaci svoj život.

Johnnie Walker

(piše: tata)
Otkako je Jovan (na engleskom John) pre neki dan prohodao, ne zaustavlja se.
Johnnie je preko vikenda prešao, pa, kilometar. Napolju. Još ako nešto drži u ruci, bilo šta, oseća se sigurnije i samo grabi.

Sledeći korak je da mu objasnimo da treba da ide u određenom pravcu, prema prodavnici na primer, a ne za mravima. I da ne mora da šutne svaki osušeni list. I da ivičnjaci postoje da se ne bi prelazili, a ne da bi se prelazili. Itd.

U subotu smo špartali po gradu sa kumom Dacom. Sedeli u „Čirokiju“, jurili mrave oko Muzeja. Kod kuće, jeli smo batak iz ruke, prvi put u životu.
U nedelju smo išli na rođendan kod kumice Anje (na slici dole).
Seronja je bio najmanji od sve dece.
Šutirali smo balone i čudili se svemu.

Uzgred budi rečeno, mravi imaju dva stomaka, jedan za sebe, u kojem vare hranu, i drugi u kojem je čuvaju za larve, kraljicu i druge mrave. Takođe, otkriveno je da mravi mogu da nauče šta je levo, a šta desno.

Crtica za danas

Radost malog deteta je radost čoveka.
Radost odraslog čoveka je radost posle svega što mu se desilo.

Tuga malog deteta je tuga čoveka.
Tuga odraslog čoveka je tuga posle svega što je bio tako lepo zamislio.

Može se reći da je prohodao

(piše: tata)
Juče smo obeležili 11. mesecdan. Tačnije, mali seronja ga je obeležio tako što je kenjao tri puta, bio jako dobro raspoložen (brbljao ceo dan, naučio nekoliko novih reči, sve iz prve…) i što je – eto tako – prohodao.

Već dugo on hoda tako što uhvati mene ili mam-mu za prst i krene. Napravi seriju krugova oko stana. Šutira loptu (i levom i desnom) i viče „Duuuuuu…“, čak se i saginje i rukom je vadi kad se gde zavuče, pa nastavi da je šutira…

Bivalo je i da se pusti i krene, pa čak i napravi 4-5 koraka, ali to nekako nije delovalo ubedljivo.

Juče se tako pustio, krenuo, prešao tri-četiri metra, stao, okrenuo se, nešto značajno rekao, promenio pravac i opet krenuo. Došao do kauča, stao i dohvatio već nešto od igračaka koje su tu bile. To se ponovilo nekoliko puta, a jedared je i odjednom stao, čučnuo, dohvatio Raleta (plišani pacov-miš, šta li je), ustao i nastavio svojim putem držeći ga na uvetu kao brejkeri kasetofon osamdesetih…

Inače, situacija sa 11. meseci je:
– govori mam-ma, ba-ba i ta-ta (mada je tata najčešće gest sa ispruženim rukama i molećivim pogledom), kada, nona, kuava (krava), ija (lija), kum, non (slon), aje (Rale), mam (majmun), biaja (Paja, patak), k’ama (reklama) i slično… Imitira životinje: uaaaau! (lav), avf, avf (kuca), u, u, u, u (majmun), tak tak tak (sat; reći ćete: sat nije životinja, ali razmislite, po čemu nije?) itd.
– naravno, postoji i čitav fond reči i složenih glasova koje redovno ponavlja a koje nikako da dešifrujemo – ako išta uopšte znače osim da mu je zabavno da ih govori (zna li neko šta je kanga?).
– obožava čepove (bep=čep) i poklopce svih vrsta, a najviše od 2-litarskih plastičnih flaša. Ako mu samo malo pomogneš i olabaviš, on ladno odvrne, a onda pokušava da ga vrati. Ponekad uspe čak i da ga zavrne nazad – mada slučajno – a tada se oduševi „kao dete“.
-uživa kad gleda „Veliku plavu kuću“ i reklame za pivo i koka-kolu (nije li jasno da su te reklame infantilne?).

I tako, da ne ispadne da se hvališemo. Svako dete ima svoje bisere i svoja čudesa, i svako najbolje zna svoje dete, a ne zna šta to znači dok ga nema.

Uzgred budi rečeno, nedavne studiju su pokazale da deca razumeju koncept brojeva mnogo pre nego što se ranije mislilo, da uče nove reči „na svoju ruku“ a ne kako ih uče roditelji, i da je altruizam, zamislite, urođen!

Kupus, hanzaplast i noćni napad razdragane bebe

(piše: tata)
Preksinoć, dok je mama uspavljivala malog seronju a posle toga obavljala neke druge hitnosti, ja sam se namerio da budem vredan i napravim zamašan podvarak sa puno različitog mesa u velikoj zemljanoj posudi. Otprilike: mariniraj meso, seckaj kupus, kuvaj ga pa cedi, ređaj, začinjavaj, poklopi i dugo peci – do dva ujutro. Ovo poslednje se preporučuje samo ukoliko imate takvo malo dete da ne možete ništa pod milim Bogom da uradite u kršteno doba dana.
Noćima sam kasno legao zbog ovoga ili onoga, bio sam hronično umoran, i mada mi je juče na poslu glava visila o koncu (padala levo-desno u kružnim pokretima), ne žalim se – ručak je bio gotov i odličan.
Iako sam u procesu fine obrade kupusa zamalo obezglavio sopstveni palac (posekao se malo – skinuo tanku krišku), što je dodatno izazvalo probleme juče na poslu (probajte da okrećete stranice sa hanzaplastom na prstu – sve sam živce pogubio!), našao sam da je taktika večernjeg kuvanja velikih ručkova za naredne dane vrlo korisna (naročito ako imate takvo malo dete da…u kršteno doba dana.).

Dakle.

Detetu ovih dana izbija treća tura zuba. To ide u naletima. Prvo u petom mesecu, pa u osmom, a sada, sa 11, mališa ponovo balavi na usta, pravi balončiće govoreći „mee, meee…“, trlja šaku u zube proizvodeći neke smešne dečje glasove, grize i loše spava – što je centralno za ovaj post.Noć posle podvarka. Spavam ja. Ne znam da spavam, nisam svestan. U neko doba, budi me nešto. Osetim kako mi trza palac. Neko ili nešto mi cima vrh palca na kom je hanzaplast.

„Evo ga, moj mali slin se probudio!“, pomislim. Nasmešim se u sebi.
„Našao mi je palac i sad se igra, jer mu je hanzaplast interesantan!“
Onda, sledeća misao: „Ne smem da otvorim oči. Ko zna koliko je sati. Ako vidi da gledam, gotovo je – igraćemo se do zore.“
Onda, sledeća: „Ali, da li je mama budna? Da li ga je izvadila iz kreveca, ili je preskočio ogradicu?“

Dok ja to sve mozgam, cimanje palca prestaje; hvala bogu, mislim se ja, možda će i zaspati; sekund kasnije osetim kako mi glođe nadlanicu. Smeje se seronja, guguče i gunđa. Lepo mu je.

Ali, meni se misli bude: „ako je sam preskočio, i mama spava, mogao bih i ja zaspati – uprkos njegovim upornim pokušajima da me probudi drndanjem i glabanjem, prikrivenim pod velom naivne dečje igre – a on bi mogao krenuti dalje, roknuti sa kreveta, ili otpuzati u kuhinju, wc…“

Dižem kapke. Pred očima su mi njegova majušna stopala koja vire iz pidžame i mamine ogromne oči – sneno zure u mene kroz mrak.
„Šta se dogada?“ tiho pitam.
„Probudio se pre pola sata“, odgovara konspirativno. „Idi u drugu sobu pa spavaj, ustaješ rano.“

Pogledam na sat – bilo je oko četiri.

Obično mi je teško da odem u drugu sobu i ostavim ih (kao da ona nije umorna!) i retko to radim, ali, obeznanjen od umora i slutivši naporan sutrašnji dan, ovaj put sam je poslušao. Uzela ga je i stavila na ciku, a ja sam klisnuo, posrćući kroz predsoblje.

Juče mi je pričala da je dugo posle toga zavirivao po sobi, tražeći me, i pokazivao prstom na vrata.

Uzgred budi rečeno, u nekom meteoritu koji pao sa Marsa pre 95 godina u Egiptu ovih dana su pronašli znake…pa, života. Malog, ali života. No, to nije prvi put (National Geographic News)…

Aforizam

Čovek je čoveku vuk.

Nečovek je nečoveku čovek.

Crtica za danas

U otvorenim očima odraslog čoveka nalazi se njegov život.
U otvorenim očima mudrog odraslog čoveka vidi se čovečanstvo.
U otvorenim očima deteta ogleda se svemir.

Predstavljanje

Porodicu čine dete Jovan, Mama i Tata. Za sada.

To smo, dakle, mi.