Telesno kažnjavanje, još jednom

Telesno kažnjavanje dece kao vaspitna metoda je velika i važna tema, i biće još dugo. S druge strane, o njegovom najvećem i najglasnijem zagovorniku sam pisao već i previše:

https://porodistarije.wordpress.com/2014/11/17/telesno-kaznjavanje-laz-navika-panika/

Ipak, iako je već neprijatno, imam potrebu da se dopunim, i – nadam se – završim s tim.

Prvi razlog: u međuvremenu sam o ovoj temi razgovarao sa nekim prijateljima, divnim i izuzetno inteligentnim ljudima, iz čijih usta sam čuo neke čudne tvrdnje prenešene kao naučne istine, iako one to nisu.

Drugi razlog: g. Milivojević je nekako uspeo da dvadesetak univerzitetskih profesora i desetine drugih psihologa, pedagoga itd (sa ovog piska) javno proglasi neznalicama i „interesnom grupom“ koja je napala njegovu ličnost a ne argumente (napad „ad hominem“, što nije logički validan argument u raspravi).

Odmah da kažem: ja nisam među potpisanima. Niko me nije pitao, s pravom: tamo su sve sami stvarni stručnjaci sa odgovarajućim visokim obrazovanjem i relevantnim iskustvom.

Svakoj pismenoj osobi je jasno da to saopštenje ne napada njega lično, već jedan od njegovih argumenata, a to je njegova stručnost  – jer je kao argument i koristi, često i kao jedini za svoje tvrdnje. On dobija veliku pažnju javnosti i prostor u medijima koji koristi da govori s pozicije autoriteta nauke, a tako da i predstavljaju. Njega mediji i simpatizeri na njegovoj FB stanici redovno nazivaju psihologom, psihijatrom i profesorom, a da ih on, iako nije ništa od toga, nikada ne ispravlja. „Politika“, gde je već godinama kolumnista, naziva ga psihijatrom, a on ih je prvi put ispravio tek nedavno (posle pomenutog saopštenja), i to u postu na svojoj FB stranici.

Dakle: Milivojević nije psiholog, ni pedagog, čak ni psihijatar. On je poslovni čovek, izdavač koji izdaje, reklamira i prodaje sopstvene knjige iz popularne psihologije (sa naglaskom na prvu reč), a uz to je lekar opšte prakse koji se obučio za Transakcionu analizu.

Budite izuzetno oprezni kada ste:

– u nedoumici i poteškoćama,

– osećate se nemoćno i bez podrške,

i pojavi se neko ko vam u isto vreme, na istom mestu:

– da reči ohrabrenja i kaže vam da treba da mislite svojom glavom,

– kaže šta to tačno treba da mislite svojom glavom,

– kaže da možete tu i tu kupiti njegove knjige i platiti kartu za njegovo predavanje.

Na njegove ostale argumente, umesto onih „neznalica“, mogu da odgovorim na primer ja, pa ćete bolje razumeti i ovo iznad.

Psihološka istraživanja koja g. Milivojević navodi kao dokaze, nisu nikakvi dokazi.

O „porastu vršnjačkog nasilja u Švedskoj“.

Student prava po imenu Fuler je presabrao neke državne statistike i zaključio da je u Švedskoj došlo do dramatičnog porasta vršnjačkog nasilja. On je to proglasio posledicom zabrane fizičkog kažnjavanja. Svakom ko je stručan za metodologiju bilo koje nauke jasno je da u njegovoj analizi broja policijskih izveštaja nema nikakvog mesta za zaključivanje o uzrocima tog porasta, pogotovo ne da je uzrok zabrana „spenkinga“. Porast vršnjačkog nasilja u Švedskoj je u međuvremenu objašnjavan porastom (gle!) PRIJAVLJIVANJA nasilja, logičnom posledicom uvođenja zakona o zabrani i razvojem NULTE TOLERANCIJE, gde nove generacije znaju da prepoznaju nasilje, svesne su da je neprihvatljivo, znaju da ga mogu i imaju kome prijaviti, i prijavljuju ga. Ogromna je razlika između porasta nasilja i porasta u prijavljivanju nasilja. Ako poredimo Srbiju i Švedsku po broju prijava npr. nasilja u porodici policiji, moglo bi se pokazati da ga kod njih ima mnogo više, tj. da Šveđani biju žene više nego mi. A verujete li da je zaista tako?

Na primer, tako možemo zaključiti da je 2010. godine u Švedskoj bilo više od 100 puta više slučajeva seksualnog zlostavljanja nego u Srbiji – kod njih 60-tak a kod nas manje od jednog slučaja na 100.000 stanovnika! Računajući prijave policiji. Pritom, u Švedskoj je definicija ove vrste zlostavljanja šira nego u drugim zemljama. Verujete li da u Švedskoj ima sto puta više silovanja po glavi stanovnika (ne mislim na TV program, već na stvarno silovanje) nego kod nas?

Drugi razlog za povećanje broja prijava vršnjačkog nasilja u Švedskoj je istinski porast nasilja, uzrokovan ulaskom Švedske u EU i dramatičnom porastu u prometu droge početkom 1990-ih. Sve je to veoma poznato.

Berkeley studija 

http://berkeley.edu/news/media/releases/2001/08/24_spank.html

Postoji još jedna studija koja „dokazuje da odmeren, razuman „spanking“ nema štetne posledice“. Istina je da je ta studija, koja inače nije prošla peer-review, temeljno oborena, da je imala specifičnu metodologiju koja kao da je krojena da iznedri baš takve rezulatate, da je u kontrolnoj grupi imala 4-5 dece, a čak je i sama njegova autorka, dr Baumrind, kategorično protiv telesnog kažnjavanja i zaključuje da „vaspitni stil sa telesnim kažnjavanjem apsolutno ima negativan uticaj na razvoj…“

http://www.nospank.net/dugan7.htm

http://www.nospank.net/baumrind.htm#dugan7

Dalje,

http://www.nspm.rs/kulturna-politika/nema-naucnog-dokaza-da-je-svaka-telesna-kazna-stetna.html?alphabet=l

Milivojević navodi rad psihologa dr Jovana Mirića naslovljen: „Nema naučnog dokaza da je svaka telesna kazna štetna“. Odmah da kažem, nisam siguran da je NAUČNI DOKAZ da je SVAKA telesna kazna štetna UOPŠTE MOGUĆ. A verujemo da dr Mirić to još bolje zna. Znao je dr Mirić kakav naslov da stavi. Srećom, u detaljnije bavljenje tim radom ne moramo ni da ulazimo – temeljan je i ozbiljan. Ono što možemo odmah da kažemo, a da svako razume i da bi i dr Mirić morao da se složi, je da postoje brojne studije (mnoge su i znatno novije od onih koje navodi dr Mirić u članku) koje ukazuju na štetne posledice telesnog kažnjavanja kao vaspitne metode i stila, iako možda i nema naučnog dokaza da je SVAKA telesna kazna štetna (što i dalje ne znači da nije – to će vam reči i dr Mirić). I to, na sreću, nema nikakve veze sa zakonom o kom govorimo…

…jer zakon ne može propisati koliko džula kinetičke energije može da ima udarac „otvorenim dlanom po debelom mesu“ da bi bio vaspitna metoda, a udarac sa jednim džulom više bi bio – štetno batinanje i zlostavljanje. Zakon takođe ne može propisati koliko takvih udaraca jeste štetno, koliko često je štetno, do kojih godina ili posle kojih godina, koja snaga po kojoj kilaži deteta, koja snaga za devojčice a koja za dečake, za kakvo tačno ponašanje je takva kazna možda ipak štetna (vaspitni udarac od toliko i toliko džula ima i psihološku dimenziju koja ga može činiti mnogo štetnijim, npr. nepravednim, nejasnim, nedoslednim…)…

Nema naučnog dokaza da svaka količina alkohola uvek utiče na sposobnost vožnje svakog čoveka. Ne slupa se svaki pijani vozač. Ali zakon mora da zabranjuje vožnju u alkoholisanom stanju. I svejedno, taj zakon se ne primenjuje – ljudi svakodnevno piju i voze. A zamislite da zakona nema?

Nekada je nekima bilo dozvoljeno da ubiju po volji. Sada to ipak ide malo teže.

Nekada je jakima bilo dozvoljeno da tuku slabije po volji. Sada to ipak ide malo teže.

Nekada je muškarcima bilo dozvoljeno da tuku žene po volji. Sada to ipak ide malo teže.

Red je na decu.

„Svi kažu dečja prava, a dečje obaveze?“

Deca će znati svoje obaveze ako ih roditelj nauči. Obaveze se ne prenose putem DNK, niti se unose sa hranom. Ako dete do te mere ne zna svoje obaveze da verujete da ga morate istući, to znači da ste odavno propustili da ga učite obavezama. Tucite sebe i potražite savet. Ako tražite savet advokata ili lekara ili pomoć vodoinstalatera ili električara, možete i tražiti savet pedagoga ili psihologa. Ako niste sujetni kada vam električar kaže kako da rukujete svojom TA peći ili kad vam lekar kaže da se okanete čvaraka, nemojte biti ni kad čujete da ste nešto propustili u vaspitavanju. To je normalno.

„Neću i šta mi možeš?“

Isto važi: odavno…propustili…sebe…savet…normalno… A to je poruka koja u stvari kaže: „Nikada mi do sada nisi dokazao da postoje razlozi da te poslušam“. To je poruka koja u stvari kaže: „Nikada me do sada me nisi naučio da postoje posledice za moja ponašanja“. To je poruka koja u stvari kaže: „Ne bojim se da izgubim tvoju podršku i ljubav, pa ti vidi koliko sam je do sada imao“.

A istina je da roditelj uvek nešto može. Uvek. Pitanje je ima li doslednosti, vremena, živaca i volje da se posveti problemu. Roditeljske veštine se ne prenose putem DNK, niti se unose hranom, niti…

„Kako su nas vaspitali naši stari, i šta nam fali?“

A prvom prilikom kad vam to bude odgovaralo ćete reći kako je društvo iskvareno, kako smo lopovi, bahati… Fali nam, budite sigurni. To smo mi. Ako ne vidite sami šta vam fali, pitajte nekog ko vas zna a nema dlake na jeziku.

Uz sve probleme koje možemo imati (slaba primena zakona, nerad ili nestručnost pojedinih ustanova za socijalni rad, prostor za zloupotrebe, pogrešni razlozi zbog kojih vlast zakon uvodi, fantomske NVO koje dobijaju pare da obučavaju roditelje…) ako zakon jednom detetu spase život – vredelo je. A garantovano je i mnogo više.

A to se upravo dogodilo u Finskoj (dovoljan je abstrakt): http://onlinelibrary.wiley.com/doi/10.1002/ab.21537/abstract?deniedAccessCustomisedMessage&userIsAuthenticated=false

Neko će dvaput razmisliti, i to će biti dovoljno. Ne radi se ovde samo o roditeljima koji su pljusnuli dete u nemoći, i znaju da je to bilo u nemoći. Takvima poručujem: ne budite sebični. Ne vrti se sve oko vas. Ozbiljne su to stvari.

Uvesti zakon. Bez oduzimanja dece i zatvora za do juče „normalan spanking“, naravno. To su samo senzacionalistički članci u novinama kojima biramo da verujemo ili ne verujemo u zavisnosti od toga šta nam odgovara.

A onda, najašimo vlast tražeći besplatna savetovanja, borimo se protiv zloupotreba, upregnimo svu nebeskosrpsku pamet u podršku roditeljstvu.

Zakon je obećanje društva da će stati iza porodice sa problemima, ne napad na nju.

Za početak, par saveta jedne „neznalice“:

http://elementarium.cpn.rs/elementi/cetiri-principa-o-disciplini/

TELESNO KAŽNJAVANJE – laž, navika, panika!

Povodom:

http://www.politika.rs/rubrike/spektar/zivot-i-stil/Kad-nenasilje-radja-nasilje.lt.html

Gospodin Milivojević nije naučnik, i nemojte da se zbunite i njegov lični stav shvatite kao naučno zasnovan. Istina je da u obimnoj naučnoj literaturi možete, ako ste uporni, da pronađete sve što poželite i što vam je potrebno, i da (naravno) ne postoji apsolutna zakonitost po kojoj dete koje je telesno kažnjavano postaje nasilnik. Takođe je istina da ima dece koja u porodici nisu telesno kažnjavana, a koja su postala nasilnici. Ipak, ovo je nepošteno razmišljanje. Bilo bi to divno da je nasilje tako jednostavna pojava i da zavisi samo od te jedne stvari.

Ipak, koliko god to neko inteligentan mogao da relativizuje, nauka nedvosmisleno ukazuje na to da telesno kažnjavanje kao stil vaspitanja dovodi do nasilja kao stila ponašanja. Kvantifikatori kao „dve trećine“, „većina“ i slično ovde služe samo da vam zamažu oči u pravcu u kom želi gospodin Milivojević. Ne dobiju svi pušači rak pluća. Ne slupaju se svi pijani vozači. Da li to znači da treba da branimo pravo vozača na vožnju u „blago, razumno“ alkoholisanom stanju?

On čak pominje logiku, a sam se bavi strahovitim logičkim skokovima – da bi „ovakva zabrana onemogućila roditelje da uspostave svoj autoritet prema detetu“ (?), „poništila neka od osnovnih roditeljskih prava“ (?!) i dužnosti (!!!), doprinela širenju epidemije „nemoćnih roditelja“ (gde su podaci o ovoj epidemiji? A onda i podaci da je izaziva baš nedostatak batina? A potom i da kod nas postoji nedostatak batina?).

Ukratko, po Milivojeviću, telesno kažnjavanje kao da je JEDINO što roditelj ima u vaspitnom arsenalu, i jedini način da roditelj bude autoritet! Već samo ovo potpuno diskvalifikuje Milivojevića kao kompetentnog sagovornika na temu roditeljstva.

Milivojević uporno i pogrešno izjednačava odsustvo telesnog kažnjavanja sa tzv. permisivnim vaspitanjem u kom je detetu „sve dozvoljeno“, a roditelji „nemoćni“.  Iako je ovo izjednačavanje suprotno logici i činjeničnom stanju, postoji skriveni motiv koji stoji iza toga (da upotrebim reči slične njegovim).

Jer, kad smo kod „logike“ i „nauke“, on kaže: „Usvajanje zabrane roditeljima da telesno kazne dete bi moglo ne da smanji, već da POVEĆA stepen nasilja u školama i društvu“. Ovo je šokantno čuti iz usta nekog ko pretenduje da govori iz pozicije autoriteta nauke i logike.

Čovek je neverovatan: prvo tvrdi da nema dokaza da nasilje izaziva nasilje, a potom poentira da NENASILJE IZAZIVA NASILJE. Zato (prve četiri reči ovog teksta).

Milivojević uporno izbegava da govori o bogatstvu načina da se teškoće u podizanju deteta savladaju bez batina. Takvo roditeljstvo možda iziskuje više bavljenja detetom i mnogo strpljenja, pa je ponekad napornije. I dolazimo do skrivenog motiva – verujem da se tu krije tajna Milivojevićevog ličnog stava o batinama, koji on maskira u naučni: sa svojim knjigama, nastupima i praksom, on je popularan kod određenih roditelja, jer im umiruje savest. „Evo, doktor kaže da je to ok.“

Ako roditelj ne može da uspostavi „autoritet“ drukčije osim batinama, to samo znači da je već odavno propustio priliku da postane autoritet kao roditelj. Jer batine su instant zamena za autoritet, ne sredstvo za njegovu izgradnju.

Strah od batina je surogat autoriteta, štaka o koju se oslanja nemoćni roditelj, koji je nemoćan jer detetu nikada nije ni bio stvarna i dosledna podrška puna razumevanja i ljubavi. Jer da je bio, već mrštenje i povišen ton bi izazvali strah mnogo veći od batina – da će tu podršku izgubiti. A ovde se ne govori čak ni o mrštenju i vikanju – što je isto vid kažnjavanja. Trebalo bi da se govori o onome mnogo pre toga – ogromnom arsenalu vaspitne moći doslednog roditelja koji je posvećen svom detetu. O tome Milivojević, po svemu sudeći, ne zna apsolutno ništa.

I zato (da još jednom upotrebim reči slične njegovim) sa ovakvim stvarima ne treba eksperimentisati jer je reč o budućnosti naše dece. Da ne bismo došli u situaciju da stavljamo na tas šta je „dozvoljeno telesno kažnjavanje“ a šta „zlostavljanje“, nasilje treba staviti van zakona, a roditeljima pružiti veliku podršku u vaspitavanju, i pozvati prave, stvarne stručnjake da pomognu roditeljima da pruže bolje vođstvo svojoj deci. Jer o tome se radi, ne o oduzimanju dece ako ih pljusnete po guzi.

O svemu ovome smo već pisali, i to mnogo detaljnije (dakle, na žalost, još napornije za čitanje za nestrpljive roditelje, zbog kojih uostalom sve ovo i jeste tema): https://porodistarije.wordpress.com/2011/12/12/sramota-politika-9-decembar/

Da se razumemo: teško je danas biti dosledan i posvećen roditelj. Ne krivim nikoga. Ne mislim da će pljus po guzi napraviti manijaka. Ne mislim da roditeljima koji ga pljesnu po guzi, dete treba oduzeti. Mislim da je roditeljima potrebna pomoć. A sve dok ne prestane da govori o „dužnosti“ roditelja da telesno kažnjavaju decu i počne da govori o alternativama batinama (a ima ih mnogo), Milivojević samo odmaže.

Uvod u sujeverje

Kopajući po blogu i draftovima koji su ostali neobjavljeni nađoh ovaj, posve prikladan za predstojeće datume.

Kada se vodio ovaj razgovor, Jovan je imao 4,5 godine. Prvi put je napisao pismo Deda Mrazu. Sam. I samoinicijativno.

Razmišljala sam kako mu objasniti instituciju D.M. ali sam odlučila ipak da sam razvije neku predstavu kakva god mu odgovara. Pa, vremenom, ako pita da l postoji ili ne postoji, reći ćemo, iskreno.

Međutim, pitanja ne dolaze uvek u onoj formi u kojoj ih očekujemo, element iznenađenja uvek postoji, pogotovo kad zaboravimo da za decu nije sve suva dihotomija.

To su sva ta egzotična začinska bilja u čorbi roditeljstvovanja deteta u tom uzrastu.

Dakle, bilo je to ovako:

Sramota, Politika, 9. decembar

Pročitao sam naslov „Telesno kažnjavanje kao pravo i DUŽNOST roditelja“ i mislim da bi tu trebalo da prestane svaka rasprava i dalje bavljenje ovim. Naslov je naslov. Ako neko smatra da su novine izvukle naslov iz konteksta, neka ih tuži.
Ali, ne da mi mira. Ja sam nikada nisam dobio batina, a nije ni moje predškolsko dete, i vama to ovde možda ništa ne znači, ali za tim nikada nije bilo ni potrebe. A imali smo štekere. Nisu sva deca ista, naravno, nisu ni roditelji, ali naslov je skandalozan i invazija na suptilni odnos roditelja i deteta.
Roditeljima troje ili više dece, ili onima koji su greškom (ljudski je) upali u vrzino kolo batina uprkos nespornoj ljubavi, poručujem da me pročitaju do kraja. Imam i za njih utešnih reči.

Ukoliko volite i cenite Zorana Milivojevića, molim vas da čitate bez predrasuda i shvatite da vas razumem. Nemam ništa protiv njega lično, ali psihologija se vazdušasta i bedna toliko trudi da bude egzaktna, da je bezobrazluk s njegove strane gađati se velikim istinama ovako paušalno. S takvim skokovima u mišljenju, Razvojnu psihologiju na BU ne bi položio nikad, a taj ispit ne može ni da se plati.

Autor teksta se poziva na Duška Radovića. Toliko mi je to smešno da se osećam bezobrazno. „Decu sme da bije samo onaj ko ih voli“. Jeste, to je rekao Duško koji je pisao aforizme, davno, u vreme kad je tema bila i telesno kažnjavanje tuđe dece u školama i po ulici, a koji je, između ostalog, rekao i „Tucite svoju decu čim primetite da počinju da liče na vas“, misleći baš na nas ovakve, jer je želeo nešto da kaže o roditeljima, ne o deci niti o vaspitavanju. A još je i rekao „Da li je vaspitanje umni ili manuelni rad? Nema jedinstvenog odgovora. Neka svako vaspitava onim čime raspolaže.“

Pošto je rekao reč „dužnost“ i nije naveo nikakve alternativne mere za pokušati pre telesnog kažnjavanja, a decu koja nisu za batine pomenuo je kao neki kuriozitet, dakle ide đonom, odgovaramo istom merom.

Raspredanje s predumišljajem…

… o ljudskim pravima i drugim demonima

Piše: mama

Nije se na ovom blogu nikad pisalo oštro i žustro. Uglavnom smo ga koristili za obeležavanje onih najčarobnijih trenutaka roditeljstva koje smo želeli da sačuvamo. Međutim, evo sad baš imam potrebu da nešto kažem, osećajući nekako kosmičku dužnost da progovorim drugačijim tonom na temu dece i roditeljstva jer se zaista osećam lično pogođena. Osećam se stvarno kao budala koja raspreda o nekim roditeljskim pravima i bori se za one koji su radi da ta prava prvom prilikom izokrenu.

Ne mogu sve što imam da kažem da pišem po tuđim blogovima, nedajbože oficijelnom blogu udruženja kog javno zastupam, a koji je na meni tako neomiljenom mestu, koje je postalo hermetički zatvorena klika raznih koji se međusobno kompenzuju bilo tako što se podržavaju ili tako što se mrze. A ne mogu da ćutim. Nemam mesta da sve to pišem po društvenim mrežama. Nisu tome namenjene. A i imam svoju prćiju ovde davno otvorenu, s nekim ciljem. I neću da ćutim. Kome nije nikad bilo tako, ne razume.

Danas je bio dan ljudskih prava. Prošlog meseca je bio dan prava deteta. Možda i nema veze. Zašto uopšte odvajamo ljudska i dečija prava? I zašto se svaki put, ali svaki put, podigne prašina oko tih tema? Zašto ne uvažavamo ista prava za sav živalj na planeti? Zašto su nam potrebni vagoni pisanih Zakona da bismo ljudski živeli? Zašto je potrebno da nas neko uslovi kaznom da bismo se međusobno voleli i poštovali?

Dotuk’o me psihoterapeut koji je valjda jedini dostupni sagovornik medijima s titulom pa ga eksploatišu naširoko valjda tražeći očajnu širinu javnog mnjenja. Evo ovako: članak u Politici

Što bi reko Dirty Harry „mišljenje je kao dupe, svako ga ima“.

E pa evo ga i moje, ogoljeno. Mišljenje, ne ono drugo.

Potpuno lična impresija: pored psihoterapeuta koji zagovara batinanje dece kao roditeljsku dužnost i vrlinu, te omalovažavajući značaj roditeljske ljubavi, u roku od nedelju dana od nekoliko ljudi u nekoliko različitih prilika čujem: (parafraziram) „šta smo to uradili, deca su danas zaštićena kao beli medvedi… mi smo roditeljii bolesni zbog njih… mi nastavnici u školi ne smemo da pisnemo…mi obični ljudi nemamo nikakva prava, samo ih deca imaju…samo trubite o dečijim pravima kao da samo deca postoje, a šta je sa njihovim obavezama… ne smeš decu danas ni darnuti, ni preko pogledati…upropastiše nas, teško nama, deca će nas jednog dana sve pogaziti…“

Prvi, sasvim površan utisak je sledeći: negde nešto niste razumeli…ili jednostavno vam smetaju sveprisutna deca.
U redu ako neko ne voli decu. Ni ja ne volim komarce iako sam prinuđena da sa njima živim. Namažem se autanom, pa uživam. Ima sredstava i protiv dece kako od sopstvene tako i od tuđe: od kondoma preko debele zvučne izolacije u stanu.
A ima i načina za osvešćivanje. Ali to neću ja da radim. To mora svako sam.

Otkucah jednom kad sam bila u prilici: zaštita prava dece ne umanjuje njihove obaveze. E onda sam se ugrizla za prste. Kakve obaveze ustvari to mi očekujemo?
Npr.
Dete ima obavezu da: sluša roditelje, voli ih i poštuje, da jede, spava, sere, da ide u školu, radi domaći, sklanja svoje igračke, slaže svoje stvari, čuva knjige, pomaže po kući. Je l’ to to?
Roditelj/staratelj ima obavezu da detetu omogući uslove da dete svoje aktivnosti obavlja najbolje što može. A ako roditelj vidi da ne uspeva da ispuni tu obavezu, u obavezi je da traži pomoć kako bi je ipak ispunio.
Država ima obavezu da roditelju stvori sve uslove – e to se zove primena Zakona. Čemu onda bunt: ne uskraćujte nam pravo da tučemo našu decu? Zašto ne kažemo: omogućite nam da naučimo kako da ih ne tučemo, ako već ne znamo? Znamo da ištemo svoja prava a ne znamo ni koja su ni od koga očekujemo da ih poštuje. I nek smo svi billi bijeni u detinjstvu, u krvi nam je valjda krvoločni poriv, zato nam trebaju sad zakonom uređeni međuljudski odnosi. Ili nismo dovoljno ljudi (možda smo preevoluirali) ili ne znamo da se odnosimo. A jebo ti i zakone ako ne možemo samosvesno da shvatimo šta je ljubav a šta nije i čime ćemo vaspitavati decu.

Niko nikad (ali niko i baš nikad) nije rekao da je biti roditelj lako, ali ako se prihvatiš tog posla (rodilo se, valja ga ljuljati) onda ga valjano valja i raditi. Biti roditelj je misija. Prvih 20 godina je najteže, posle možda malo lakše. Šta mi to tražimo kroz naša roditeljska prava? Da gledamo dnevnik u tišini? Omiljenu seriju? Popijemo kafu sa prijateljima u miru? Evo, ja ne gledam TV zadnjih 6 godina. Zabole me ko je pobedio u kući VB, Surviver-u ili u Talentu. Ne znam koja je hit serija. Nit me interesuje.

I za kraj, nek sve dosad pisano na ovom blogu padne u vodu sad ako treba, al da znate: ja moje dete ne vaspitavam. Jednostavno ga samo volim. Apsolutno i bezuslovno.
I srećom, znam još neke primerke od iste roditeljske sorte.
A kad voliš tako svoje dete, onda tako voliš i druge ljude. Uvažavaš i svoja i tuđa ljudska prava.  A onda ti zakoni ni ne trebaju.

I što se tiče svih dečijih i ljudskih roditeljskih prava, gospon prof psihoterapeutu, raspredaćemo se još…

Strip: Par čiča gliša i jedan palačinak

Strip „Par čiča-gliša i palačinak“, već drugi iz pera istog mladog autora, kritički obrađuje aktuelne teme iz života generacije koja odrasta u Srbiji krajem prve i početkom druge decenije drugog milenijuma. U isto vreme, motivi su veoma univerzalni za sve generacije – to su palačinak, zavist, nasilje primenjeno nogom u zadnjicu, otimanje palačinka i žal za izgubljenim.

Primetna je upotreba kratkih verbalnih poruka, sa korišćenjem slenga engleskog jezika („Jes!“), kao osvrt na zasićenost generacije nesinhronizovanim sadržajima masovne kulture. Takođe je vidljiva i krajna jednostavnost facijalnih ekspresija, što u ovom slučaju ne govori o siromaštvu, već intenzitetu i autentičnosti doživljaja likova i važnosti palačinka u životu mladih.

Tabla nije podeljena, već se „kadrovi“ prelivaju jedan u drugi, što je poigravanje sa pojmom vremena. Ova integralnost priče oslikava se u pomalo sablasnoj sličnosti situacije u kojoj su prvi lik na početku i drugi lik na samom kraju. Možda autor želi da nam potkaže nasilje kao cirkularnu društvenu pojavu?

Da li je autorova poruka da se nasilje isplati, ili da se isplati samo ako si spreman da jedeš palačinak koji je nekom ispao na zemlju (scena u sredini)? Ili je u pitanju implicitan protest protiv oskudice palačinaka koji se gotovo i ne prave tokom letnjih vrućina, pa otud i nasilje? Autor ova, ali i mnoga druga pitanja, ostavlja otvorenim.

(Recenzija: tata)

Priča tati pred spavanje

Tata, jel mogu sad pred spavanje ja tebi da ispričam jednu priču?
Jednog dana, mama je bila otišla na televiziju, a ti i ja smo ostali sami.
Odjednom, čuli smo da napolju nešto šuška. Izašli smo i videli leteći tanjir!
Iz letećeg tanjira je počela da izlazi neka senka, a bez čoveka koji pravi senku!
Onda smo videli i vanzemaljca koji je izašao. On je rekao: ai, juiu, ou ia!
Mi ga ništa nismo razumeli, jer mi ne razumemo vanzemaljski jezik.
Rekli smo mu: au, iou, uee!
On je onda rekao: uiuom auija, eooo!
I mi smo ga razumeli, a rekao je: Sad će doći glavni vanzemaljac!
I kad je glavni vanzemaljac došao, on je rekao: Auiiii, prrrd! Auiiii, prrrd!
Tako vanzemaljci umeju da pričaju, kao da prde. A mi smo ga razumeli, da kaže:
Hajdete sa mnom da upoznate moj dvorac!
I mi smo otišli s njim, i on nam je pokazao svoj dvorac, a dvorac je rekao: Auii, iouuu, ouiii!
I mi smo ga razumeli da kaže: Hajde sad da vidite najnoviji dvorac!
I videli smo najnoviji dvorac, a najnoviji dvorac je rekao: Kokoda, kokoda!
I mi smo ga pitali: Jesi li ti kokoška ili najnoviji dvorac?
A najnoviji dvorac je rekao: Kokoda, kokoda! I podigao se na noge i sneo jaje!
Iz jajeta se izlegao mali dvorčić, i nas dvojica smo pobegli.
Pobegli smo jer smo se uplašili. Jel znaš, tata, zašto smo se uplašili?
Pa zato što, znaš kako male bebe ništa ne znaju, pa se udaraju i štipaju?
E, pa, mali dvorci ispaljuju rakete.
Laku noć.

 

Ne sasvim odjava

Kad se rodi dete, pa još ako i sami roditelji nisu klinci, ako su srca na mestu i sve je u redu, fascinacija je neizmerna. U toku prve godine naprave se hiljade fotografija, teško da se o ičemu drugom razgovara, neki prijatelji bar privremeno nestanu iz vidokruga a novi se stiču. U parku se međusobno zbližavaju ljudi sa decom, jednako kao i oni sa psima. Jer, briga i ljubav spajaju jače nego nebriga i prosta zabava.

Vremenom, fascinacija se usložnjava. Beba počinje da pruža povratne informacije, postaje dete. Isplivava dečja ličnost, prepoznaje se (često uobražava) „od koga je pokupilo“ ovo ili ono. Povremeno se pojavi i nešto što se nema u koju fioku ugurati, i vi počinjete da shvatate da se pred vama odigrava čovek koga ne samo podižete kao roditelj, već i upoznajete, shvatate da se tu sada odmotava jedan jedinstveni život.

Kroz sve te veličanstvene male uspehe, slatke dečje greške, kroz čudnu, neočekivanu pamet, pitanja, anegdote, neizrecive strahove i brige, bolesti, nesanicu, plač, smeh i čuđenje i vi sami ponovo progovarate, prohodavate, prvi put vidite sneg, šljunak, reku, pesak, na neki način i zaista prvi put, svesnim očima, kroz svoje dete pravite Sneška, idete u kakvu avanturu, pijete prvi sok, imate prve groznice, ozdravljate i radujete se sitnicama čiju lepotu ste zaboravili.

Preplavljeni ste tom fascinacijom, novi uvidi u vama otvaraju čitav predeo vas samih za koji niste znali da postoji – ponavljam, ako su srca na mestu i sve je u redu – i vi se osećate kao film prebačen iz dve u tri dimenzije. I naravno, zbog svega toga, može vam se dogoditi da o svemu tome počnete da pišete blog.

On ne služi samo da prenese vesti ili misli koje ne možete prosto ispričati komšinici uz kafu ili ortacima na pivu (teško da ćete ih prekinuti dok govore o poslu ili fudbalu ili ženama da ispričate kako ste sa sinom jutros prvi put u životu bacili kamen u reku). Blog služi i da vam pomogne da ceo taj novi svet obradite, da ga smestite u već postojeći svet, da ga zapišete da ne iščili ali ne u istoriji, već u emociji. Želite da radost traje večno, ili da tuga i strah budu obuzdani bar toliko koliko su izrečeni.

Tako smo mi ovde godinama pisali. Onda smo pisali nešto ređe. Onda smo skoro sasvim prestali.

Fascinacija nije nestala. Ona je sada život, normalan, svakodnevni. A dete je čovek čiji lapsusi i naivne i mudre interpretacije sveta nama roditeljima više ne služe da shvatimo da imamo dete i šta to znači. To je sada njegov privatni život, njegova borba za znanje i razumevanje, njegov nezaustavljivi, ponekad i bolni rast. Neprikladno je da sada o tome pišemo po internetu. Nije više mali. Nisu opšta mesta, poučne pričice. To je sada on.

Zbog toga ovaj blog, ovako kako je do sada uglavnom pisan, mora da se promeni, ili da se ugasi. Nije to bio blog o detetu, to je bio naš porodični dnevnik, roditeljski glasnik namenjen brojnim prijateljima širom i popreko zemlje i sveta, ali i sve ono opisano u trećem pasusu iznad ovog. Svejedno, to više ne može biti tema, možda samo kontekst.

Vi svejedno svratite, da zajedno vidimo u šta će se pretvoriti.

Možda ga on sam jednog dana nastavi. Možda ga i obriše.

Imam li ili nemam 5 godina?

Posle kratkog razmišljanja, naš još-malo-pa-petogodišnjak progovara.

Mama, tata?

Molim, sine?

Zašto nekad kažete da ja imam pet godina, a nekada kažete da nemam pet godina?

Ne razumem te, sine, kako to misliš?

Pa jednom kažete „Nemoj tako da se ponašaš, imaš već pet godina“, a onda posle kažete „Vidi ga kako je pametan, a nema još ni pet godina“. Kako to? Jel ja imam pet godina ili ja nemam pet godina?

Batine kao vaspitno sredstvo: preko kolena, s kolena na koleno

Ko god je ikada imao dete, dobro zna da je dete malo, da je fizički slabije, da se uvek može golom snagom nadvladati – iako itekako ume da ujede, uštine, nabije lakat u rebra ili raspali slatkom nogicom po bubrezima.

U većini drugih situacija nemamo tu privilegiju. Kolege, šefovi, predstavnici državnih i drugih službi i usluga najčešće su na ovaj ili onaj način jači, a nije ni civilizovano. Naravno, tu je i zakon. Ne možete primenjivati fizičku silu. Hvala zakonu, nismo životinje. Ako sugrađaninu lupite makar i „obrazovni šamar“, može vam se dogoditi ne samo da vam vrati, već i da vas tuži i dobije moralnu i materijalnu odštetu.

Ipak, taj zakon u mnogim zemljama još uvek nekako zaobilazi činjenicu da su i deca naši sugrađani, da i prema njima ne bi trebalo da budemo životinje. Čudno. Pomislio bi čovek da je zakon njima najpotrebniji, jer su mala. Ne umeju kvalitetno da vrate. A i ne znaju za zakone.

Nije tako jednostavno, reći će neko. Ko god je ikada imao dete, zna da je ono za neke stvari prosto glupavo, da je neobavešteno i neznalica. Šteker, na primer. Jednoličan zid, kockica, i u njoj dve tajanstvene rupice kao dva oka. Onda, staklena čaša na stolu ili saksija na prozoru. Lopta kad padne, odskoči. To je čarobno. A šta čarobno uradi saksija? Roditeljska dva oka moraju da skuvaju i ručak, da rašire veš i slično. Dovoljan je sekund. Ima dece kojima lepo objašnjavanje nije dovoljno, kojima ponavljanje nije dovoljno. Ali, dovoljno je jednom snažno izlupati po dupetu ili po prstima.

Tačno, nije tako jednostavno. Nećemo se ni baviti fizičkim maltretiranjem, zlostavljanjem, batinanjem kaišem do plavog i odraslima koji decu, prosto, žestoko i redovno biju. Koji ne umeju drukčije, koji nemaju vremena ni živaca za drugo. Nadam se da se svi slažu da je zakon o tome neophodan, naravno uz podršku službe koja će o tome razgovarati sa svima u porodici, koja će umeti da proceni šta zaslužuje kakav tretman, pomoć i kaznu države i zakona.

Što se tiče onog drugog, tradicionalnog, „zdravog“ batinanja, prvo treba shvatiti zašto je lupanje po dupetu „efikasnije“. Mislite da je to zbog toga što to dete boli? Da zato vrišti i plače? Udarite se par puta po dupetu, pa ćete shvatiti da nije tako. Dete plače zbog onog što čin fizičkog kažnjavanja znači. Roditelj mazi i ljubi – znači voli. Roditelj udara – znači ne voli. To je ono što je strašno.

Kazna je čudo. Da li sam rekao „fizička kazna“? Jeste li probali da izgrdite dete od godinu dana, da se namrštite, povisite ton? Užasno je efikasno – ako ne radite to prečesto, za svaku sitnicu, i ako ste dosledni i pre toga ga koliko-toliko mazili i nežno mu govorili. Upozorenje: ako se tata i mama dernjaju po kući svaki dan, onda grdnja nema naročitog efekta.

Prijatelj mi je ispričao: moja mala ne pomišlja da pipne ringlu, nož, struju. Tata ju je bocnuo nožem, mama joj stavila prstić na ringlu, a za struju smo onda samo rekli da je još mnogo strašnije. Zvuči strašno, zar ne? Naravno, nit je dete izbodeno, nit je dobilo opekotine. A nije ni batine.
(jedna od metoda koje se preporučuju upravo se zove „prirodne posledice“: ako dete baca kolače, kažite mu da ih neće imati ako nastavi ih baca, na primer ovako – i sklonite sve kolače na neko vreme)

A postoje i umeci za štekere. Jeftini su. Kad dete prohoda, staklena čaša nema šta da traži na ivici stola. Kućna hemija – da i ne govorimo…

Ljudi, priznajmo: dete najčeščće dobije žestoke batine baš zbog savesti nas roditelja koji nismo pazili, koji smo ostavili nešto gde ne treba, koji smo ranije nešto dozvoljavali a sad je „dete preteralo“… Video sam jedne ozbiljne batine na ulici – mama je pričala sa komšinicom a dete je na bicikliću izašlo na put. Mama se toliko uplašila, da ga je prebila. Zato deca plaču kad padnu s bicikla i krvavih kolena dođu kući – znaju da će povrh svega dobiti i batine. Vaspitne batine? Bol od batina će ga naučiti da pazi, ili da vozi bicikl? Aman, pa koleno krvari!

Onda to dete pošaljete u vrtić i kažete da se ne tuče. Ili, da nikad ne počinje prvo, već da vrati, da se brani. A zamislite kako biste ga tek prebili, kad bi počelo vama da vraća, od vas da se brani, derište jedno bezobrazno?

Mnogo je istraživanja koja pokazuju da batine uzrokuju stvari loše po razvoj deteta i čoveka: nasilje kao način rešavanja problema, kontradiktorna osećanja, anksioznost i strah, niži koeficijent inteligencije… Iskustvo stručnjaka i nauka pokazuju da deca koja uče batinama, ne uče. Strah je loš učitelj. Od straha, dete prestane da radi to što je uradilo – do prve prilike. Makar čekalo i da poraste. A najčešće čeka da poraste da bi moglo da – vrati! Svom detetu, naravno. Preko kolena, s kolena na koleno.

Nedavno se pojavilo i jedno (istraživanje) koje tvrdi da „zdravo, obrazovno“ tabanje dece ispod 6 godina ima blagotvorno dejstvo – takva deca su zadovoljniji odrasli, upisali više fakulteta, volontirali su.

Pomenuto istraživanje još nije objavljeno u odgovarajućem obliku – u naučnoj publikaciji, sa detaljnom metodologijom i konkretnim nalazima. Za sada samo znamo da su naučnici pitali mlade ljude da li su dobijali batine, a onda su ih rangirali po „uspešnosti“ i zadovoljstvu. Glavni ispitanici su bili tinejdžeri, njih 179. Da bi se ovi rezultati predstavili kao naučno znanje, oni moraju da istrpe kritike, da budu ponovljeni u drugom, nezavisnom istraživanju (tako to ide u nauci) itd. Na primer, možda je među tim tinejdžerima bilo previše batinjanih iz visoko obrazovanih porodica, i previše nebatinjanih od roditelja nižeg obrazovanja – i takve stvari. Možda su tinejdžeri premladi da bi njihov sud o tome koliko su zadovoljni i uspešni bio uzet u obzir. Možda, kad konačno bude objavljena ta studija, neko prosto kaže: „Kako ste ih to pitali? Ma dajte, molim vas…“

Do tada, molim vas, više od veka psihologije i vagoni naučne literature kažu: ne tucite decu.

PS: Za brojne metode koje uspešno zamenjuju batine (kao što su pominjane „prirodne posledice“), potražite savet stručnjaka, kupite neku knjigu (ima ih mnogo), procunjajte netom… Nema recepta koji važi za sve situacije i svu decu, ali ima mnogo recepata za većinu situacija i dece. Niste ludi ako tražite savet i pomoć. Niste loš roditelj ako ste lupili dete po prstima ispred štekera, i niko vam ga neće oduzeti ako ste ga lupili po dupetu kad je „namerno“ bacilo vaše naočare, ali ste genijalan roditelj ako razmislite o tome kako možete biti – još bolji roditelj.

Preuzeto sa: blog Udruženja Roditelj