Uzaludno nadmudrivanje s dvoipogodišnjakom & Mamin rođendan

Mi se tako ponekad igramo „na slovo, na slovo“.

– Šta je, na primer, na slovo T?

– Na plimer, na plimel, tata. Moj tata.

– Bravo, sine. Šta je još na slovo T?

– Na plimer, na plimel, tolta. Daj mi da jedem tolte.

– A šta je, na primer, na slovo Ć?

– Pa daj mi.

– Daću ja tebi i torte, ali prvo da jedeš ručka i da mi kažeš šta je na slovo Ć?

– Ćećel je na slovo Ć. Ćećel. (Šećer, prim. tat.) Daj mi malo ćećela.

– Prvo ručka. I šta je još, sine, na slovo Ć?

– Neću je na slovo Ć. Neććću.

 

Juče smo proslavili mamin rođendan.

Dete je dobilo lepe poklone.

Mama takođe.

Bili su nam neki drugari, koji su nam uostalom i kumovi.

Nekada smo na rođendanima mnogo više pili. Poslednjih godina pijemo sve manje, jer je prosek godina prisutnih, uprkos povodima, sve manji i manji.

Juče nam je među gostima bio i kumić koji je drastično smanjio taj prosek godina, jer još nema niti jednu. Atmosfera je bila najdrugačijija moguća. Popili smo po čašicu ili nijednu, na TV-u je bio utišan dečji film, a na kompjuteru crtani. Niko nije pušio cigare. Jelo je bilo neslano i neljuto. Ali, bilo je slatko.

 

Aforizam za danas je o učenju

Čovek se uči dok je smrtan.

Aforizam za danas je o globalizaciji

Dok je za neke svet sve manji, neki su sve manji za njega.

Spiderfamily & Uvod u teoriju drame za dvoipogodišnjake

Naše dete je fascinirano paukovima.

Pričinjavaju mu se po prašnjavim ćoškovima, pričamo o njima pred spavanje. Žive u šumi u koju je išlo jagnje da bere cveće ili mali jež da nađe rupicu u kojoj će da spava.

To s Jagnjetom je išlo ovako.

Mrak je, polegali smo. Meni duša spava, oči spavaju, mozak sanja nešto za sebe još otkako sam pet sati ranije krenuo s posla kući, ali dete me gleda kroz tamu pogledom nekog ko je svestan da ja o čarobnom svetu jaganjaca i šuma i cveća i mrava i pčela i šuma i ostalog znam mnogo više od njega a iz nekog neshvatljivog razloga, jer inače nisam tako sebičan, mrzi me da mu pričam.

Tata, plitaj mi o Jagnjetu.

Bilo jednom jedno… jedno… … …

Tata?

Molim, sine?

Pa plitaj mi o Jagnjetu.

Bilo jednom jedno jagnje, malo i belo, slatko… jako slatko… malo jedno…

Tata?

Molim, sine?

Pa sta je ono ladilo?

To jagnje je, je, je… mnooogo volelo da miriše cveće!

I onda je ono?

I onda je ono išlo u šumu da miriše cveće…

(glasno, s naglim pridizanjem:) A tu je bio neki pauuk!

Nije, sine, čekaj, nije još ni krenulo…

Pa kud je klenulo?

Pa u šumu. Išlo je da u šumi pronađe neki lep cvet da ga miriše.

I onda je ono?

Išlo, polako, stazicom, u šumuuuu. I videlo je svašta u šumi.

Pa sta je videlo u sumi?

Pa puno drveća, i buba i bubica, i veverice…

I odjendom?

I odjednom, videlo je i jedan jako, jako lep cvet!

(glasno, s naglim pridizanjem:) A tu je bio neki pauuk!

Nije, sine, čekaj da dođemo do trećeg cveta, ne može odmah pauk kod prvog cveta! Može, ako hoćeš, da proveri kod svakog cveta da li kod njega ima neki pauk, pa onda da ga miriše, ali nek pauk stvarno bude tek kod trećeg cveta, nek ne bude odmah kod prvog cveta, OK?

I onda je jagnje, kod plvog cveta?

…

Slično je bilo i za ježića koji je tražio rupicu u kojoj će da spava.

Za to vreme, mali davež se namesti negde pored mene ili preko mene, i polako se smiruje i pada u san, kao npr. pre neko veče kad je odjednom rekao

Tata?

Molim, sine?

Ti si kao neki pauk.

Zašto sam ja kao neki pauk, sine?

Pa imat puno nogu.

Onda si i ti pauk, ako sam ja pauk. Ti imaš isto nogu.

Sin pauk, ja sam sin pauk.

Jesi sine, a ja tata pauk.

Pa tata?

Molim, sine?

Ti si covek tata. Covek. Ne pauk.

Znam, sine. Svestan sam. Svašta i ja pričam, jel da?

Aforizmitet za danas

Kolektivitet identiteta,
kroz
promiskuitet integriteta,
za
komoditet mediokriteta.

Deda Mrazov irvas uslikan u nedelju nad Novim Zelandom

Kažu, to je Pareidolija, ali ja nisam čuo da se tako zove ijedan od Deda Mrazovih irvasa.

Severno ostrvo Novog Zelanda, gde je ovo slikano, tamošnji Maori zovu Zemlja dugog belog oblaka.

Aforizam za danas

Šoping je mobing nezaposlenih.

Aforizam za danas

Dok jednima ne smrkne, nama nikako da svane.

Pleonazam pleonazma stiže

Jurili se gramzivi političar, lažljivi advokat i pisac udvorica.

SRPSKI KRIPTONIT, MATIČNE ĆELIJE I LAPOT

Američki magazin TIME objavio je listu 10 najznačajnijih naučnih otkrića u 2007. godini.

Za otkriće neregularnosti u srpskom fudbalu nije bilo mesta na listi, ali bilo je za novootkriveni mineral „kriptonit“ (10. mesto), u aprilu iskopan u Srbiji, a koji ima isti sastav (natrijum-litijum-borosilikat-hidroksid) kao i fiktivni kriptonit na koji je Supermen burno alergičan. Na žalost, mineral se neće zvati ni kriptonit (već postoji gas) niti srpskit ili slično, ali zvaće se jadarit – po reci Jadar gde je otkriven.

Pogledajte listu – sadrži i brojne druge zanimljivosti, a iz nje se lepo i lako može zaključivati i o trendu koji zahvata nauku i čovečanstvo – bilo u smislu u kojim pravcima idu najveći naučnoistraživački napori i ulaganja u njih, ili u smislu iz kojih područja nauke su otkrića odabrana za ovu listu.

Na primer, najviše otkrića (po dva) su iz oblasti istraživanja svemira, biologije (otkrića novih vrsta na zemlji) i istraživanja upotrebe matičnih ćelija – konkretno, tip je smislio kako se obične ćelije kože mogu navesti da se ponašaju kao matične. Da je neki alhemičar zaista i uspeo da napravi zlato od olova, to bi, u odnosu na ovo zadnje, bio smešno nevažna stvar. Ispostaviće se.

Dakle, svemir nam se sve više otvara, ali je naš mali neposredni komšiluk i dalje ravnopravna misterija, sa sopstvenim organizmom kao najvećom.

Tu su, dalje, genetika (mapiranje ljudskog genoma!!!), seobe (nove vesti o migraciji prapredaka iz Afrike; bili Srbi ili ne, to su značajna otkrića), kriptonit i…

U oktobru, istraživači iz Velsa su čeprkali nešto po okeanu oko Islanda i iščeprkali najstariju živu životinju na planeti. U pitanju je bila, pokoj joj bisernoj duši, školjka stara 405 godina.

Dakle, rođena je 1602, godine kad je „Hamlet“ prvi put postavljen na scenu, a dve godine pre nego što je objavljen. Srećni Velšani su školjku, za koju su pronicljivo pretpostavili da bi mogla biti vrlo stara, na mestu ubili kako bi joj naučnički objektivno izmerili starost po prstenovima na oklopu.

Čovekov mozak je, dakle, i dalje najveća, istinski nedokučiva misterija.