Sramota, Politika, 9. decembar

Pročitao sam naslov „Telesno kažnjavanje kao pravo i DUŽNOST roditelja“ i mislim da bi tu trebalo da prestane svaka rasprava i dalje bavljenje ovim. Naslov je naslov. Ako neko smatra da su novine izvukle naslov iz konteksta, neka ih tuži.
Ali, ne da mi mira. Ja sam nikada nisam dobio batina, a nije ni moje predškolsko dete, i vama to ovde možda ništa ne znači, ali za tim nikada nije bilo ni potrebe. A imali smo štekere. Nisu sva deca ista, naravno, nisu ni roditelji, ali naslov je skandalozan i invazija na suptilni odnos roditelja i deteta.
Roditeljima troje ili više dece, ili onima koji su greškom (ljudski je) upali u vrzino kolo batina uprkos nespornoj ljubavi, poručujem da me pročitaju do kraja. Imam i za njih utešnih reči.

Ukoliko volite i cenite Zorana Milivojevića, molim vas da čitate bez predrasuda i shvatite da vas razumem. Nemam ništa protiv njega lično, ali psihologija se vazdušasta i bedna toliko trudi da bude egzaktna, da je bezobrazluk s njegove strane gađati se velikim istinama ovako paušalno. S takvim skokovima u mišljenju, Razvojnu psihologiju na BU ne bi položio nikad, a taj ispit ne može ni da se plati.

Autor teksta se poziva na Duška Radovića. Toliko mi je to smešno da se osećam bezobrazno. „Decu sme da bije samo onaj ko ih voli“. Jeste, to je rekao Duško koji je pisao aforizme, davno, u vreme kad je tema bila i telesno kažnjavanje tuđe dece u školama i po ulici, a koji je, između ostalog, rekao i „Tucite svoju decu čim primetite da počinju da liče na vas“, misleći baš na nas ovakve, jer je želeo nešto da kaže o roditeljima, ne o deci niti o vaspitavanju. A još je i rekao „Da li je vaspitanje umni ili manuelni rad? Nema jedinstvenog odgovora. Neka svako vaspitava onim čime raspolaže.“

Pošto je rekao reč „dužnost“ i nije naveo nikakve alternativne mere za pokušati pre telesnog kažnjavanja, a decu koja nisu za batine pomenuo je kao neki kuriozitet, dakle ide đonom, odgovaramo istom merom.

Advertisements

Strip: Par čiča gliša i jedan palačinak

Strip „Par čiča-gliša i palačinak“, već drugi iz pera istog mladog autora, kritički obrađuje aktuelne teme iz života generacije koja odrasta u Srbiji krajem prve i početkom druge decenije drugog milenijuma. U isto vreme, motivi su veoma univerzalni za sve generacije – to su palačinak, zavist, nasilje primenjeno nogom u zadnjicu, otimanje palačinka i žal za izgubljenim.

Primetna je upotreba kratkih verbalnih poruka, sa korišćenjem slenga engleskog jezika („Jes!“), kao osvrt na zasićenost generacije nesinhronizovanim sadržajima masovne kulture. Takođe je vidljiva i krajna jednostavnost facijalnih ekspresija, što u ovom slučaju ne govori o siromaštvu, već intenzitetu i autentičnosti doživljaja likova i važnosti palačinka u životu mladih.

Tabla nije podeljena, već se „kadrovi“ prelivaju jedan u drugi, što je poigravanje sa pojmom vremena. Ova integralnost priče oslikava se u pomalo sablasnoj sličnosti situacije u kojoj su prvi lik na početku i drugi lik na samom kraju. Možda autor želi da nam potkaže nasilje kao cirkularnu društvenu pojavu?

Da li je autorova poruka da se nasilje isplati, ili da se isplati samo ako si spreman da jedeš palačinak koji je nekom ispao na zemlju (scena u sredini)? Ili je u pitanju implicitan protest protiv oskudice palačinaka koji se gotovo i ne prave tokom letnjih vrućina, pa otud i nasilje? Autor ova, ali i mnoga druga pitanja, ostavlja otvorenim.

(Recenzija: tata)

Priča tati pred spavanje

Tata, jel mogu sad pred spavanje ja tebi da ispričam jednu priču?
Jednog dana, mama je bila otišla na televiziju, a ti i ja smo ostali sami.
Odjednom, čuli smo da napolju nešto šuška. Izašli smo i videli leteći tanjir!
Iz letećeg tanjira je počela da izlazi neka senka, a bez čoveka koji pravi senku!
Onda smo videli i vanzemaljca koji je izašao. On je rekao: ai, juiu, ou ia!
Mi ga ništa nismo razumeli, jer mi ne razumemo vanzemaljski jezik.
Rekli smo mu: au, iou, uee!
On je onda rekao: uiuom auija, eooo!
I mi smo ga razumeli, a rekao je: Sad će doći glavni vanzemaljac!
I kad je glavni vanzemaljac došao, on je rekao: Auiiii, prrrd! Auiiii, prrrd!
Tako vanzemaljci umeju da pričaju, kao da prde. A mi smo ga razumeli, da kaže:
Hajdete sa mnom da upoznate moj dvorac!
I mi smo otišli s njim, i on nam je pokazao svoj dvorac, a dvorac je rekao: Auii, iouuu, ouiii!
I mi smo ga razumeli da kaže: Hajde sad da vidite najnoviji dvorac!
I videli smo najnoviji dvorac, a najnoviji dvorac je rekao: Kokoda, kokoda!
I mi smo ga pitali: Jesi li ti kokoška ili najnoviji dvorac?
A najnoviji dvorac je rekao: Kokoda, kokoda! I podigao se na noge i sneo jaje!
Iz jajeta se izlegao mali dvorčić, i nas dvojica smo pobegli.
Pobegli smo jer smo se uplašili. Jel znaš, tata, zašto smo se uplašili?
Pa zato što, znaš kako male bebe ništa ne znaju, pa se udaraju i štipaju?
E, pa, mali dvorci ispaljuju rakete.
Laku noć.

 

Ne sasvim odjava

Kad se rodi dete, pa još ako i sami roditelji nisu klinci, ako su srca na mestu i sve je u redu, fascinacija je neizmerna. U toku prve godine naprave se hiljade fotografija, teško da se o ičemu drugom razgovara, neki prijatelji bar privremeno nestanu iz vidokruga a novi se stiču. U parku se međusobno zbližavaju ljudi sa decom, jednako kao i oni sa psima. Jer, briga i ljubav spajaju jače nego nebriga i prosta zabava.

Vremenom, fascinacija se usložnjava. Beba počinje da pruža povratne informacije, postaje dete. Isplivava dečja ličnost, prepoznaje se (često uobražava) „od koga je pokupilo“ ovo ili ono. Povremeno se pojavi i nešto što se nema u koju fioku ugurati, i vi počinjete da shvatate da se pred vama odigrava čovek koga ne samo podižete kao roditelj, već i upoznajete, shvatate da se tu sada odmotava jedan jedinstveni život.

Kroz sve te veličanstvene male uspehe, slatke dečje greške, kroz čudnu, neočekivanu pamet, pitanja, anegdote, neizrecive strahove i brige, bolesti, nesanicu, plač, smeh i čuđenje i vi sami ponovo progovarate, prohodavate, prvi put vidite sneg, šljunak, reku, pesak, na neki način i zaista prvi put, svesnim očima, kroz svoje dete pravite Sneška, idete u kakvu avanturu, pijete prvi sok, imate prve groznice, ozdravljate i radujete se sitnicama čiju lepotu ste zaboravili.

Preplavljeni ste tom fascinacijom, novi uvidi u vama otvaraju čitav predeo vas samih za koji niste znali da postoji – ponavljam, ako su srca na mestu i sve je u redu – i vi se osećate kao film prebačen iz dve u tri dimenzije. I naravno, zbog svega toga, može vam se dogoditi da o svemu tome počnete da pišete blog.

On ne služi samo da prenese vesti ili misli koje ne možete prosto ispričati komšinici uz kafu ili ortacima na pivu (teško da ćete ih prekinuti dok govore o poslu ili fudbalu ili ženama da ispričate kako ste sa sinom jutros prvi put u životu bacili kamen u reku). Blog služi i da vam pomogne da ceo taj novi svet obradite, da ga smestite u već postojeći svet, da ga zapišete da ne iščili ali ne u istoriji, već u emociji. Želite da radost traje večno, ili da tuga i strah budu obuzdani bar toliko koliko su izrečeni.

Tako smo mi ovde godinama pisali. Onda smo pisali nešto ređe. Onda smo skoro sasvim prestali.

Fascinacija nije nestala. Ona je sada život, normalan, svakodnevni. A dete je čovek čiji lapsusi i naivne i mudre interpretacije sveta nama roditeljima više ne služe da shvatimo da imamo dete i šta to znači. To je sada njegov privatni život, njegova borba za znanje i razumevanje, njegov nezaustavljivi, ponekad i bolni rast. Neprikladno je da sada o tome pišemo po internetu. Nije više mali. Nisu opšta mesta, poučne pričice. To je sada on.

Zbog toga ovaj blog, ovako kako je do sada uglavnom pisan, mora da se promeni, ili da se ugasi. Nije to bio blog o detetu, to je bio naš porodični dnevnik, roditeljski glasnik namenjen brojnim prijateljima širom i popreko zemlje i sveta, ali i sve ono opisano u trećem pasusu iznad ovog. Svejedno, to više ne može biti tema, možda samo kontekst.

Vi svejedno svratite, da zajedno vidimo u šta će se pretvoriti.

Možda ga on sam jednog dana nastavi. Možda ga i obriše.

Imam li ili nemam 5 godina?

Posle kratkog razmišljanja, naš još-malo-pa-petogodišnjak progovara.

Mama, tata?

Molim, sine?

Zašto nekad kažete da ja imam pet godina, a nekada kažete da nemam pet godina?

Ne razumem te, sine, kako to misliš?

Pa jednom kažete „Nemoj tako da se ponašaš, imaš već pet godina“, a onda posle kažete „Vidi ga kako je pametan, a nema još ni pet godina“. Kako to? Jel ja imam pet godina ili ja nemam pet godina?

Batine kao vaspitno sredstvo: preko kolena, s kolena na koleno

Ko god je ikada imao dete, dobro zna da je dete malo, da je fizički slabije, da se uvek može golom snagom nadvladati – iako itekako ume da ujede, uštine, nabije lakat u rebra ili raspali slatkom nogicom po bubrezima.

U većini drugih situacija nemamo tu privilegiju. Kolege, šefovi, predstavnici državnih i drugih službi i usluga najčešće su na ovaj ili onaj način jači, a nije ni civilizovano. Naravno, tu je i zakon. Ne možete primenjivati fizičku silu. Hvala zakonu, nismo životinje. Ako sugrađaninu lupite makar i „obrazovni šamar“, može vam se dogoditi ne samo da vam vrati, već i da vas tuži i dobije moralnu i materijalnu odštetu.

Ipak, taj zakon u mnogim zemljama još uvek nekako zaobilazi činjenicu da su i deca naši sugrađani, da i prema njima ne bi trebalo da budemo životinje. Čudno. Pomislio bi čovek da je zakon njima najpotrebniji, jer su mala. Ne umeju kvalitetno da vrate. A i ne znaju za zakone.

Nije tako jednostavno, reći će neko. Ko god je ikada imao dete, zna da je ono za neke stvari prosto glupavo, da je neobavešteno i neznalica. Šteker, na primer. Jednoličan zid, kockica, i u njoj dve tajanstvene rupice kao dva oka. Onda, staklena čaša na stolu ili saksija na prozoru. Lopta kad padne, odskoči. To je čarobno. A šta čarobno uradi saksija? Roditeljska dva oka moraju da skuvaju i ručak, da rašire veš i slično. Dovoljan je sekund. Ima dece kojima lepo objašnjavanje nije dovoljno, kojima ponavljanje nije dovoljno. Ali, dovoljno je jednom snažno izlupati po dupetu ili po prstima.

Tačno, nije tako jednostavno. Nećemo se ni baviti fizičkim maltretiranjem, zlostavljanjem, batinanjem kaišem do plavog i odraslima koji decu, prosto, žestoko i redovno biju. Koji ne umeju drukčije, koji nemaju vremena ni živaca za drugo. Nadam se da se svi slažu da je zakon o tome neophodan, naravno uz podršku službe koja će o tome razgovarati sa svima u porodici, koja će umeti da proceni šta zaslužuje kakav tretman, pomoć i kaznu države i zakona.

Što se tiče onog drugog, tradicionalnog, „zdravog“ batinanja, prvo treba shvatiti zašto je lupanje po dupetu „efikasnije“. Mislite da je to zbog toga što to dete boli? Da zato vrišti i plače? Udarite se par puta po dupetu, pa ćete shvatiti da nije tako. Dete plače zbog onog što čin fizičkog kažnjavanja znači. Roditelj mazi i ljubi – znači voli. Roditelj udara – znači ne voli. To je ono što je strašno.

Kazna je čudo. Da li sam rekao „fizička kazna“? Jeste li probali da izgrdite dete od godinu dana, da se namrštite, povisite ton? Užasno je efikasno – ako ne radite to prečesto, za svaku sitnicu, i ako ste dosledni i pre toga ga koliko-toliko mazili i nežno mu govorili. Upozorenje: ako se tata i mama dernjaju po kući svaki dan, onda grdnja nema naročitog efekta.

Prijatelj mi je ispričao: moja mala ne pomišlja da pipne ringlu, nož, struju. Tata ju je bocnuo nožem, mama joj stavila prstić na ringlu, a za struju smo onda samo rekli da je još mnogo strašnije. Zvuči strašno, zar ne? Naravno, nit je dete izbodeno, nit je dobilo opekotine. A nije ni batine.
(jedna od metoda koje se preporučuju upravo se zove „prirodne posledice“: ako dete baca kolače, kažite mu da ih neće imati ako nastavi ih baca, na primer ovako – i sklonite sve kolače na neko vreme)

A postoje i umeci za štekere. Jeftini su. Kad dete prohoda, staklena čaša nema šta da traži na ivici stola. Kućna hemija – da i ne govorimo…

Ljudi, priznajmo: dete najčeščće dobije žestoke batine baš zbog savesti nas roditelja koji nismo pazili, koji smo ostavili nešto gde ne treba, koji smo ranije nešto dozvoljavali a sad je „dete preteralo“… Video sam jedne ozbiljne batine na ulici – mama je pričala sa komšinicom a dete je na bicikliću izašlo na put. Mama se toliko uplašila, da ga je prebila. Zato deca plaču kad padnu s bicikla i krvavih kolena dođu kući – znaju da će povrh svega dobiti i batine. Vaspitne batine? Bol od batina će ga naučiti da pazi, ili da vozi bicikl? Aman, pa koleno krvari!

Onda to dete pošaljete u vrtić i kažete da se ne tuče. Ili, da nikad ne počinje prvo, već da vrati, da se brani. A zamislite kako biste ga tek prebili, kad bi počelo vama da vraća, od vas da se brani, derište jedno bezobrazno?

Mnogo je istraživanja koja pokazuju da batine uzrokuju stvari loše po razvoj deteta i čoveka: nasilje kao način rešavanja problema, kontradiktorna osećanja, anksioznost i strah, niži koeficijent inteligencije… Iskustvo stručnjaka i nauka pokazuju da deca koja uče batinama, ne uče. Strah je loš učitelj. Od straha, dete prestane da radi to što je uradilo – do prve prilike. Makar čekalo i da poraste. A najčešće čeka da poraste da bi moglo da – vrati! Svom detetu, naravno. Preko kolena, s kolena na koleno.

Nedavno se pojavilo i jedno (istraživanje) koje tvrdi da „zdravo, obrazovno“ tabanje dece ispod 6 godina ima blagotvorno dejstvo – takva deca su zadovoljniji odrasli, upisali više fakulteta, volontirali su.

Pomenuto istraživanje još nije objavljeno u odgovarajućem obliku – u naučnoj publikaciji, sa detaljnom metodologijom i konkretnim nalazima. Za sada samo znamo da su naučnici pitali mlade ljude da li su dobijali batine, a onda su ih rangirali po „uspešnosti“ i zadovoljstvu. Glavni ispitanici su bili tinejdžeri, njih 179. Da bi se ovi rezultati predstavili kao naučno znanje, oni moraju da istrpe kritike, da budu ponovljeni u drugom, nezavisnom istraživanju (tako to ide u nauci) itd. Na primer, možda je među tim tinejdžerima bilo previše batinjanih iz visoko obrazovanih porodica, i previše nebatinjanih od roditelja nižeg obrazovanja – i takve stvari. Možda su tinejdžeri premladi da bi njihov sud o tome koliko su zadovoljni i uspešni bio uzet u obzir. Možda, kad konačno bude objavljena ta studija, neko prosto kaže: „Kako ste ih to pitali? Ma dajte, molim vas…“

Do tada, molim vas, više od veka psihologije i vagoni naučne literature kažu: ne tucite decu.

PS: Za brojne metode koje uspešno zamenjuju batine (kao što su pominjane „prirodne posledice“), potražite savet stručnjaka, kupite neku knjigu (ima ih mnogo), procunjajte netom… Nema recepta koji važi za sve situacije i svu decu, ali ima mnogo recepata za većinu situacija i dece. Niste ludi ako tražite savet i pomoć. Niste loš roditelj ako ste lupili dete po prstima ispred štekera, i niko vam ga neće oduzeti ako ste ga lupili po dupetu kad je „namerno“ bacilo vaše naočare, ali ste genijalan roditelj ako razmislite o tome kako možete biti – još bolji roditelj.

Preuzeto sa: blog Udruženja Roditelj